Svakom se desi da se po nekad zbuni. Nekima se desi da se tom prilikom izblamirju. Na sreću vreme leči sve pa se i blamovi zaborave. Ali... ALI naš premijer Mirko Cvetković akka Deda Mraz je nedavno počinio blam dostojan pamćenja. Ali pogledajmo prvo video.

Upozorenje! Video materijal izaziva intenzivan osećaj stida

Nagledao sam se svakakvih tipova koji sebe nazivaju trenerima, ličnim trenerima i trenerima sa sertifikatom. I da budem iskren ne cenim ih sve na isti način. Neke uopšte ne cenim. Ima ortodoksnih budala među njima koje koriste"kursnu razliku" između vašeg neznanja i njihovog projektovanog znanja. Ne mali broj puta gledam kako rade i ježim se. Ajmo nekoliko stvari da razjasnimo:

1. Treneri često ne sagledavaju

Beogradska autobuska stanica. Pola sata pre ponoći, polu pijan, ulazim u narandžasti autobus ka jugu, sa idejom da ne zakasnim baš puno sutradan, u Nišu, na posao. Ispred mene cigančica sa četvoro sasvim male dece. Najmanje je godinu ipo a najstarije ne više od pet. Pažnju su mi privukli jer su deca bila neobično tiha... Onako mali jedan drugom do uveta. Ciganka je imala samo jednu kartu. Ne treba joj više. Dok deca usporeno forsiraju, za njih, ogromne stepenice primećujem da je ciganka vrlo uznemirena. Trese se. Par koraka od autobusa uočavam ciganina, malo mlađeg od mene, sa već sedom bradom kako namršten, fiksiranim pogledom prati ulazak u bus. Sa njim je prelepa cigančica, u besprekorno belim trenerkama, ukusno našminkana, u novim roze patikama. Cenim da nema više od 14 godina. Izuzetno liči na majku četvoro malih putnika. Čudno mi je što se ne pozdravljaju na rastanku. Ciga ima autoritativan stav, mlada cigančica je sa monalizinim osmehom, kao da likuje, a odlazeća majka je u vidljivom grču. Deca ćute sve vreme i prate instrukcije majke.

Manipulacija, prevare, podmetanje... Jeste. Pricam o nasem svakodnevnom zivotu. Po nekad mi se cini da je biti inteligentan u nasem drustvu u stvari otezavajuca okolnost u kome elita zivi od nedostatka dokaza a stalima se serviraju mrvice i bombasticne price. Ne mogu da se setim zasto ni je bas obogaceni hleb pao na pamet ali puno toga nam je servirano kao lepo i dobro sto u sustini nije bilo istinito. Sa kakvom namerom - nikad nije bilo jasnije. Hleba i igara je samo demonstracija sile.

OB - obogaceni hleb. U to neko vreme kada se nije ni nagovestavao prelazak na trzisnu

Svakog avgusta, kao nekakav fles bek, vraca mi se miris pecenog kukuruza i kestenja i slika gomile ljudi koja se tiska ka ulazu niske tvrdjave. Ne mogu a da se ne setim i krvave usne koju sam zaradio kada sam doskocio sa zida letnje pozornice, udarivsi snazno kolenima u usta ali ipak ne plativsi kartu. Jos me prolazi jeza pri pomisli koliko puta sam se smrzo u toku filmskih susreta. Secam se i gledanja u tmurno nebo i bezglasne molitve

"Samo ne sada..."

Kao klinac sam uvek zeljno cekao zadnju nedelju avgusta, kada bi nam Nis ozbiljno zalicio na svetsku metropolu. Tada su se u nasem gradu odrzavali Filmski susreti koji su bili jedan od bitnijih kulturnih dogadjaja bivse i ostalih jugoslavija. Tih dana je gradonacelnik, simbolicno, predavao kljuceve grada glumcima a gradjani Nisa svoja srce. To bila jedinstvena prilika da gledamo najnovije filmove, da uzivo vidimo zvucna imena velikog platna i da se pravimo kako svakog dana vidjamo Dragana Nikolica, Tanju Boskovic, Nikolu Koju...

Znalo se da se jos od posle mora pravi strategija kako cemo da se umuvamo u najbolji bioskop na svetu pod vedrim nebom. Strpljivo smo razradjivali plan kako na jednu propusnicu udjemo petoro dodajuci je jedan drugom kroz resetke kapije, kao najvestiji sibicari. Naravno d anismo imali ni tu jednu propusnicu ali smo imali dobru volju i avanturisticki duh.

Od uvek sam pričao da ću ja svojoj rođenoj deci da budem deda. Dede uvek imaju vremena za svoje unuke dok očevi nemaju. Očevi uvek puno rade i često nisu ni kod kuće, a i kad dođu treba im odmor i vreme da pročitaju novine, odgledaju TV dnevnik, obave par važnih telefonskih razgovora... A deca ćute, da ne smetaju tati. Ćute i rastu. I vrlo brzo i skoro neprimetno porastu i prestanu da budu deca.

Moja situacija u majamskom kapitalizmu je bila još drastičnija. Nisam imao vremena ni za novine i dnevnik. Stalno sam protrčavao kroz kuću, jureći s posla na posao, povremeno viđajući decu. A oni ćute i rastu. Nisam uspevao da imam vremena da se poigramo ili barem da se "službeno" nađem u izradi domaćeg na engleskom. I tako iz dana u dan, iz godine u godinu.