Saša Čordić 27-godišnji policajac raspoređen u interventnoj jedinici je jednom rečenicom učinio više za MUP Srbije nego cela  služba marketinga Ministarstve i svi mogući piarovi.

U noći nakon vandalskog pira na ulicama našeg glavnog grada pojavio se na sajtu youtube.com snimak grupe policajaca u akciji koji pokušavaju da potisnu rušilački raspoložene demonstrante. U jednom trenutku oklopljeni policajac sa šlemom, štitom i svim mogućim štitnicima prilazi demonstrantu koji je sedi na trotoaru (suzavac ili neka ćuška nagađam)  izjavljuje,

U svim profesijama postoje situacije koje se razdvajaju decake od muskaraca. Tu jednostavno nema blefiranja i stare slave. Mora da pokazes da si na nivou desavanja ili bolje da nisi ni dosao. To ume da bude neprijatno ali i velika satisfakcija ako pokazes da imas u sebi dovoljno materijala za zidanje solidne biografije.

Bila bi velika slučajnost da sam pogodio njeno ime. Jagoda je zovem jer je riđokosa i nežno pegava baš kao što pamtim moju drugaricu Jagodu koja je trenirala košarku u vreme kada sam i ja bio košarkaš. Nisam siguran da li su joj dali to ime da bi uskladili list rođenih sa bojom kosice ili su samo tako hteli da je nazovu i pre nego se rodila.

Meni je ova druga Jagoda,o kojooj pišem, lepa. Nije lepotica ali je lepa. Onaj tip, malkice naglašenog ubrzanog starenja, koje je dobar standard zustavio. Ako i nije lepa barem je prijatna. Viđam je tu po parku u lakiranim najk patikama od 12 000 dinara, sa dve prelepe ćerkice, lepo odevene, umivene, lepo vaspitane, ... Kao reklama za kredit za neku banku.

Od uvek sam pričao da ću ja svojoj rođenoj deci da budem deda. Dede uvek imaju vremena za svoje unuke dok očevi nemaju. Očevi uvek puno rade i često nisu ni kod kuće, a i kad dođu treba im odmor i vreme da pročitaju novine, odgledaju TV dnevnik, obave par važnih telefonskih razgovora... A deca ćute, da ne smetaju tati. Ćute i rastu. I vrlo brzo i skoro neprimetno porastu i prestanu da budu deca.

Moja situacija u majamskom kapitalizmu je bila još drastičnija. Nisam imao vremena ni za novine i dnevnik. Stalno sam protrčavao kroz kuću, jureći s posla na posao, povremeno viđajući decu. A oni ćute i rastu. Nisam uspevao da imam vremena da se poigramo ili barem da se "službeno" nađem u izradi domaćeg na engleskom. I tako iz dana u dan, iz godine u godinu.

Underground fighting je jedan od najčudnijih sportova, ako uopšte može da se nazove sportom. Razlikuje se od obične, ulične tuče, jer ima par pravila i dešava se u ugovorenom terminu na dogovorenom mestu. Nema rvanja, guranja prstiju u oči, udaranja u muda, udaraca glavom, nema poluga... Momci koji ukrštaju pesnice se, po kodeksu ponašanja, pojavljuju nenaoružani, dok za publiku nema pravila. Neretko su svi naoružani. Ove borbe su veoma opasne za borce, kao i za posmatrače. Uobičajeno je da su borci pripadnici različitih gangova, što se ogleda u podeli publike... Jedna obična čarka između boraca može za čas da se prenese na publiku i dovede do ozbiljnih problema. Imati više desetina oštrih, naoružanih momaka na tako zapaljivom događaju je samo korak od katastrofe, a možda i manje.
Sinonim za underground tuče je Kimbo Slice, Bahamski tigar, od detinjstva nastanjen u Majamiju. Najslavniji ulični borac sanja svoj san otvorenih očiju, oštrog pogleda iza ogromnih pesnica koje uznemiravaju zdravstveno osiguranje protivnika. Kimbo je sada svetski poznat profesionalni borac koji zarađuje 200.000 dolara po borbi. Ja sam u svet ilegalnih tuča ušao odavno, kao Kimbov telohranitelj. U početku je bilo rutavo dok smo se zavlačili po dvorištima punim hodajućih tempiranih bombi. Bilo je svega i svačega. Sada je lakše. Kimbove borbe su u okviru organizovanog sporta i mečevi se odvijaju pred očima miliona ljudi koji prate prenos iz dupke punih arena. Kimbova medijska i internet popularnost je i mene zakačila, pa me ljudi danas prepoznaju kao njegovog telohranitelja. Zabavan i nimalo bezopasan posao.

Vlada Republike Srbije
Premijeru Mirku Cvetkoviću



Predmet:         

Uvaženi


Iskren prema sebi i prema drugima moram da Vam se obratim na ovaj način. U ovih sedam godina i pet mandata koliko sam u vladi kao ministar zdravlja naneo sam mnogo više štete nego koristi našem zdravstvenom sistemu i zdravlju građana. Brojne afere koje su izašle u javnost samo su vrh ledenog brega. Od silnih prljavština koje me pritiskaju budim se oznojen sa jakim lupanjem srca. Ovako više ne mogu.

Jedno malo mesto pored Beograda i jedna super fensi fabrika. Četrdesetak radnika i menadžment od svega par ljudi. Velike plate i fenomenlna organizacija posla su nametnule radnu etiku kakava postoji samo u Japanu. Svi srećni, svi zadovoljni.  Vlasnik, intelektualac, povratak iz inostranstva kao student patentirao neki vrlo bitan deo u izradi pojačala, sada je partner vrlo poznate kompanije koja proizvodi audio tehniku. Fabrika "namunjena" što kažu Novobeograđani naseljeni po ča-ča-ča mestima u okolini Beograda (Ovča-Borča-Krnjača). Najsavremenija oprema za proizvodnju smeštena u pametnoj zgradi koja koristi toplotu zemlje i solarnu energiju za klimatizaciju i proizvodnju struje. Sve na dugme, sve na senzor, ... Ma namunjeno do bola. Gastarbajter povratnik, radost ministarstva za dijasporu, perfekcionista u svim segmentima,  čak je i taolete sredio po svetskim standardima, kao u najskupljim hotelima. Graniti, italijanska keramika, bidei, fotoćelije u česmama, guz papir na elektro motor, LCD displeji sa national geographics iznad pisoara, ... sve kupljeno u "Akvabutiku".

ON:

"Kakav divan dan. Izašao sam 42 000 dinara. Kvota bila 21. Pa povedem ovu malu što radi tu pored na piće... Odavno se merkamo. Popijemo po dva, tri tičersa... Taman počnemo da se pipkamo, ona morala da ide na neku slavu, ali mi dala broj. Dođem kući onako napaljen, pripit, zveknem onu moju i odmah se uspavam. Milina..."

 ONA:

"Ma pusti... Onaj moj je ili na poslu, ili u kladionici... Ili u kafani... Jedva da i bude nečeg. Evo juče je došao mrtav pijan.  Dok se skidao razbacao stvari svuda po patosu. Nemaš pojma koliko glupo izgleda go muškarac sa zarozanim čarapama. Pravila sam se da spavam ali nije pomoglo. Nešto ga je napelo pa je legao na mene... Bez ikakve predigre. Ja se taman ponadala da će da bude nešto ozbiljnije... Međutim ništa. Svršio je za dva minuta... Još se uspavao najstrašnije i hrkao kao konj. Nisam mogla da se uspavam do četri ujutru..."

Borislav Pekić:
"Kad su sa svojim ženama, muškarci imaju onaj rasejan pogled, kao da su na groblju."

Wikipedia:

"Разлози због којих неко ступа у брак могу бити различити. Један од разлога може бити и сексуална привлачност, односно квалитетан сексуални однос који одговара обома. Паровима се чини да ако се слажу на том пољу, да ће се слагати и на сваком другом. Сексуалне слободе су довеле до тога да парови и пре брака упражњавају секс, па тако могу на основу тога и да отпочну брачни живот. Са друге стране, дешава се и да се двоје људи воли, али да немају задовољавајући сексуални живот. Могуће је у тим случајевима да њихов брак ипак буде успешан, јер због љубави коју осећају, а и због склада на свим другим пољима, временом науче како да задовоље једно друго, па тиме побољшају и тај аспект брачног живота. Постоје и људи којима сексуални живот није важан колико други аспекти брака, као што су разговор, брига о домаћинству, одгајање деце, путовања..."

Prvim odlascima na zapad sam bio zatecen pustim ulicama u toku radne nedelje. Od nedelje uvece do petka popodne nema nigde nikog. Ljudi ili rade ili se odmaraju za posao. Deca su ili u skolama ili pisu domace zadatke. Navikao sam da kod nas na svakom cosku kafic i ljudi koji piju espreso i citaju novine u svako doba dana u toku cele nedelje. Gluvarenje je izdignuto na nivo nacionalnog sporta, odmah iza kosarke a ispred odbojke i vaterpola. Niko nista ne radi. A na

Blic, 11. jun 2008

Mlada Katarina Vučetić, manekenka iz Niša koja je pre dva dana zaustavila Mirka P. (44) da ne skoči s mosta, kaže da će joj taj dan zauvek ostati u sećanju. Ona veruje da se sve u životu dešava s nekim razlogom i smatra da je sudbina baš nju u tom času poslala na to mesto. Takođe, odlučna je u nameri da uskoro pronađe Mirka i ode s njim na piće i razgovor.

Katarina se vraćala sa kastinga i odlučila da peške pređe Brankov most.
- Ni sad ne znam zbog čega sam to rešila, kao da me je nešto jače od mene vodilo. Pri sredini mosta ugledala sam policiju i gospodina koji je stajao s druge strane ograde. Pogledala sam ga u oči i u momentu mi je sve bilo jasno. Upitala sam ga zašto to radi, život je lep, možda je samo ružan dan. Odgovorio je da ne zna i tad sam shvatila da me je prihvatio - priča Katarina.

„Vi ste tu zbog vaših duŽnosti, ona nije“
Između dvoje slučajnih poznanika u kritičnoj situaciji razvio se iskren i otvoren razgovor. Katarina je shvatila da čovek nije bolestan već emotivno ugrožen i da mu je neophodna pažnja. Pogotovo je, kaže, pogodio momenat kad je policiji rekao „Vi ste tu zbog vaših dužnosti, a ona nije“.
- Rekla sam čoveku: „U tvojim očima vidim da možeš više. Imaš dvoje dece i za njih treba da živiš. Verujem da ćeš preći na moju stranu“. On je zatim pozvao mene da pređem na njegovu, ali odgovorila sam da sam već na njegovoj strani, čim sam tu. Ključni momenat bio je kad sam ga pozvala na kafu i sok, i to da on časti. Pružila sam mu ruku i rekla da nije lepo da me pred tolikim ljudima odbije. Samo me je pogledao i pružio ruke, a ja sam ga zagrlila i čestitala na hrabrosti kojom je uspeo da prebrodi taj trenutak - priseća se Katarina.