B92 Blog

Svakog avgusta, kao nekakav fles bek, vraca mi se miris pecenog kukuruza i kestenja i slika gomile ljudi koja se tiska ka ulazu niske tvrdjave. Ne mogu a da se ne setim i krvave usne koju sam zaradio kada sam doskocio sa zida letnje pozornice, udarivsi snazno kolenima u usta ali ipak ne plativsi kartu. Jos me prolazi jeza pri pomisli koliko puta sam se smrzo u toku filmskih susreta. Secam se i gledanja u tmurno nebo i bezglasne molitve

"Samo ne sada..."

Kao klinac sam uvek zeljno cekao zadnju nedelju avgusta, kada bi nam Nis ozbiljno zalicio na svetsku metropolu. Tada su se u nasem gradu odrzavali Filmski susreti koji su bili jedan od bitnijih kulturnih dogadjaja bivse i ostalih jugoslavija. Tih dana je gradonacelnik, simbolicno, predavao kljuceve grada glumcima a gradjani Nisa svoja srce. To bila jedinstvena prilika da gledamo najnovije filmove, da uzivo vidimo zvucna imena velikog platna i da se pravimo kako svakog dana vidjamo Dragana Nikolica, Tanju Boskovic, Nikolu Koju...

Znalo se da se jos od posle mora pravi strategija kako cemo da se umuvamo u najbolji bioskop na svetu pod vedrim nebom. Strpljivo smo razradjivali plan kako na jednu propusnicu udjemo petoro dodajuci je jedan drugom kroz resetke kapije, kao najvestiji sibicari. Naravno d anismo imali ni tu jednu propusnicu ali smo imali dobru volju i avanturisticki duh.

Tog jutra, davne 1945 je pocelo, nesto sto mnogi nazivaju, uterivanje Novog Svetskog Poretka.

 NIS prolece 2008

Hodajuci nogu pred nogu ulicama kojima sam milion puta prosao, uocavam nepoznate mi detalje na fasadama, mirisem rascvetane jorgovane i otkrivam stare table sa zaboravljenim imenima ulica. Smejem se sam za sebe jer mi pade na pamet da prolece najjace utice na ludake i samoubice. U samom centru grada, ispred nekada najvislje zgrade, davno propale "Autokuce", primecujem masu sveta. Tu su i policijska i sanitetska vozila i par kamere lokalnih televizija uperenih ka nebu. Gledam i ja na gore i nista ne vidim.

"Umro Majkl Dzekson."

Iskusno kucam u pretrazivacu "Michael jackson died". Najbolje sto uspevam da nadjem, da bih potvrdio Ivanovu informaciju, je da je Majkl u bolnici i da je u komi. Samo jedna mala, meni skroz nepoznata, internet stranica tvrdi da je mrtav. Na sajtu CNN uzivo snimak iz helikoptera bolnice u kojoj je Majkl Dzekson. Kucam.

"Nije jos potvrdjeno."

"Dovezen je u bolnicu nakon prestanka rada srca."

"Zvezda takvog kalibra ne umire dok je ne opeva CNN."

 
"Crko je! Crko je!"

Jos je i podvriskivao je sa izrazom lica, kao da cestita novu godinu. Ispostavilo se da je slicna atmosfera i u celoj firmi. Do nas dopire prilicno glasna muzika i zamor. Kolege iz druge kancelarije, znatno vece od nase o necemu glasno razgovaraju ali ne razaznajemo detalje od muzike. Zvuci od prilike kao kad nasa reprezentacija postigne go na veoma vaznoj utakmici. Marko koji je okrenut zidu i koji je do tada isto imao slusalice se prikljucuje:

"Sta je ovoj budali."

"Majkl Dzekson je u bolnici. Kazu i da je umro."

"Pa sto se ovi ovoliko raduju."

Na to nismo imali odgovor.

Подсетник за исповест у женском роду ''Пакибитија'' 

365. Радила сам добре ствари без помисли на Бога.
366. Дозвољавала сам себи олакшања и утехе земаљске.
367. Имала сам греховно настројење духа.
368. Издавала сам туђе тајне.
369. Била сам затворена и нису ме могли ништа питати.
370. Угађала сам другима због надокнаде, а не због духовне користи и спасења.
371. Била сам везана за друге без користи за душу.
372. Много говорим без размишљања.
373. Злопамтила сам и пребацивала ствари из прошлости.
374. Видећи грешне људе нисам их жалила него сам им се ругала.
375. Људе сам посматрала попреко.
376. Када су ме нападали нисам се окривљивала него бранила.

Sada kada su nam nase granice nikad blize a Evropa do skora veoma daleka, izgleda da su i plavuse shvatile da je "Europe must do!". Shvatile su da nije dobro da bas mi budemo rupa na cilimu tkanom od zlatnih zvezdica na plavoj pozadini. I ne samo plavuse.

Cak i nasi nacionalisti su  su poceli da menjaju retoriku i nacin odevanja. Nema vise bedzeva. Sada se nose konfekcijska odela i sa majcom, ali ispod kosulje koja je naravno ispod sakoa.

Da ovekovecimo transformaciju:

Ministri oko stola utonuli su u očaj.
- U pi#ku materinu – začulo se s kraja stola.
- Nemoj te ustaške psovke na U!
Društvo se kiselo nasmijalo.
- Mnogo smešno, Mrko – podviknuo je potpredsjednik Vlade Božidar Đelić.
- Imam ja ideju – prekinuo je neugodni muk Žarko Obradović, ministar prosvete. – Što ne bi na otvaranju podigli zastavu naopako? Pa da bude lepo latinično malo štampano „n“? Kao Niverzijada. Bez U.
- To uopšte nije loše. Niverzijada. Vrlo dobro.
- Imam ja bolju ideju – javio se ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić. – Da ja pitam drugove iz Kine kako su oni rešili onaj vatromet sa Fotošopom, pa da nekako u direktnom prenosu na RTS-u kompjutorski izbrišemo zastavu?
- Ne vredi, videće ljudi na svečanom otvaranju – dobacio je gradonačelnik Đilas.
- Šta, niste valjda zaista mislili da pravimo svečano otvaranje? – zaprepastio se bivši predsjednik Komiteta Božidar Đelić.
- Imam ja rešenje! – viknuo je iznenada Ivica Dačić. – Zašto ne prevedemo slovo U na srpski? Molim lepo, je li ćirilica u Srbiji zvanično pismo? Objasnićemo drugovima iz FISU-a da smo po zakonu morali na zastavu da stavimo ćirilično U. Ipsilon. Ako vas ko pita, recite da sam ja zapretio da ću uhapsim svakoga ko ne poštuje zakon.
- Budalo jedna, pa da ispadne da kopiramo Hrvate?!
- Ne razumem.

 EDIT:Utakmica prvog kola A grupe muškog fudbalskog turnira na Univerzijadi između selekcija Srbije i Gane nije odigrana pošto gostujući tim zbog problema sa vizom nije doputovao u Beograd

Tehnicki pravno ja sam sam sebi oduzeo nevinost jos u osnovnoj skoli. Formalno, za drugare, sam poceo da lazem da sam %ebac sa petnaest, a realno sam prvi put poentirao u pola osamnaest. Ako izuzmem bezbrojne seksualne odnose samomanipulacijom, moze da se kaze da sam prvi put spavao sa curom sa prepunjenih sedamnest godina. Imala je malo jace obrve, skolovala se za uciteljicu i bila starija od mene 2 godine. Ja sam se pravio da drzim stvari pod kontrolom i bio veoma nespokojn kako ce sve to da bude.

Uvek će se dogovoriti jer nemaju alternativu poslu koji danas, u opoziciji ili na vlasti, loše obavljaju. Neće valjda dopustiti sebi da se vrate tamo odakle su došli. Da predaju psihologiju kao srednjoškolski nastavnici bez rešenog stambenog pitanja ili da budu asistenti kod profesora koji su mlađi od njih, da upravljaju čišćenjem groblja ili da taksiraju klimavim kamionima, da čiste za mačkama ili da prate oglase provincijskih pozorišta koja traže mlade i talentovane dramaturge. Učiniće sve da se to ne desi i za to možda treba imati razumevanje. Nije to ni patriotsko ni proevropsko, ni pošteno ni intelektualno, ali je verovatno ljudsko htenje.