B92 Blog

*update: Danas smo saznali da nije Ministarstvo obrazovanja naložilo povratak učenika u školu,već je to učinio Sud, najverovatnije po privatnoj tužbi roditelja izbačenih učenika.

IZVINJAVAM SE MINISTARSTVU I SVIM BLOGERIMA.

Nastavničko Veće je ponovo jednoglasno glasalo za izbacivanje učenika.

Nisam roditelj.

Verovatno nikad neću ni biti. Biološki.

To me nikad nije sprečavalo da imam roditeljski odnos prema deci i mladima. Da ih razumem, podržim, kritikujem, uputim, pomognem. Volim.

To i nije tako teško - pa i ja sam bila dete, znam, nisam zaboravila probleme odrastanja, nisam zaboravila adolescenciju, a uostalom, dogod mi je mama živa, još uvek sam njeno dete.

Nisam prosvetni radnik, ne radim u školi.

Ali radim s mladima često. Kroz seminare, radionice, individualno.

Lako stičem njihovo p

Napisah naslov i hitno sam morala da izletim iz kuće da preuzmem neki paketić od brata. Hajde da iskoristim i psa  da prošetam.... E sad, dve stvari su bitne: ulica koja je raskopana do ivice zgrade - trotoari ne postoje i Malac terijerske krvi. Kad se to dvoje spoje, uvećano njegovom neobuzdanom radošću pred bregovima šljunka, zemlje, peska, dobijemo haos ili praznik, zavisi od ishoda.

I da, Malac jurca na povodniku od 4 metra i kako trči i svim mogućim pravcima (šteta što ne leti, bilo bi još zanimljivije) svaki čas mene uveže tim povodnikom. Umesto da ga prebacim iz ruke u ruku iza leđa, meni je lakše da se okrenem i napravim piruetu. Elem - ovaj put piruetaaaa iiii... paf! Tresnem o zemlju između isečenog trotoara, nekih dasaka koje predstavljaju mostiće i gomilice šljunka. Padnem i ustanem. Otresem blato i nastavim dalje.

Uvek kad mi se tako nešto desi, meni bude beskrajno smešno i žao što sa nekim ne mogu da podelim taj doživljaj i tu scenu.

Al mi više od svega bude drago što sam n

U poslednjih nekoliko dana, na nekoliko tekstova, kroz komentare, provlačila se priča o strahu. Oni koji su se odvažili da tu reč pomenu, da kažu da imaju strah, dobijali su ''thumbs up'' i preporuke.

Žurim da linkujem KRALJA MAJMUNA, pa neću linkovati sve te komentare.

I za sad samo nekoliko, nabacanih stvari:

1. Kažu da se rađamo samo sa dva straha - strahom od gubitka tla pod nogama (znate ono kad promašite stepenik, a čini vam se da letite u ambis) i strahom od iznenadnog jakog zvuka.

Te strahove imaju i životinje i on nam je zaštitni strah - ima za cilj da sačuva vrstu.

2. To je fantastična vest! Znači da smo sve ostale strahove stekli i da ih se jednako, možemo osloboditi. Ne kažem lako osloboditi - već osloboditi. Čak se ljudi suprotstavljaju i ovi

Jedne godine, usred sankcija, vraćala se naša juniorska kik-boks reprezentacija sa Evropskog takmičenja u Italiji. ''Lasta'' im je bila jedan od sponzora i odvezla ih do Budimpešte, ali, kad je trebalo da autobus pođe po njih, isprečio se problem - nije mogao prazan autobus, bez putnika da uđe u Mađarsku.

Tako mi se nenadano pružila prilika da na dan skoknem s prijateljicom do Budimpešte, popijem jednu kafu u ''Kempinskom'', pojedem kolač u čuvenoj poslastičarnici kojoj zaboravih ime, da se uz pesmu s ekipom koja je tada donela neki rekordan broj medalja vratim za Beograd, ali mi se desilo još jedno 'čudo'.

Na samom aerodromu, dok smo sačekivali našu ekipu, odjednom se pojavila grupa od dvadesetak mladića u narandžastim kimonima i hakamama, napraviše 'živi zid' u obliku pravougaonika i kada se kroz staklena vrata pojavio jedan kosooki, ne mnogo uočljiv par - započeli su izvođenje vežbi i kata. Svima nam je zastao dah, a na licima tog para se vide

KRALJ MAJMUNA postavlja neka zanimljiva pitanja.

Ja vas samo upućujem na njegov tekst....

Okreni obrni, gotovo svaka priča dođe do toga šta ja ne mogu da oprostim, šta ja ne mogu da otrpim, šta meni diže živac, za šta ja ne mogu da oćutim, za šta ja mislim da bi trebalo neko da robija... i tako do u beskraj.

Kao društvo, uspostavili smo razne norme. kodekse i zakone, ali se i dalje svađamo oko svega. Za nekog je nešto normalno - za drugoga nije. Za nekog je nešto svetinja - za drugoga nje. Neko misli da je ok reći sve što misliš, drugi smatra da se neke stvari ne govore...

Jedno je sigurno - svi smo mi različiti, posebni, jedinstveni, i svi imamo mnoštvo zajedničkih osobina.

Moja generacija je učena  da nije pristojno govoriti o sebi - pa se onda pitamo zašto sebe ne poznajemo, a znamo šta se dešava na udaljenim krajevima Planete

Učeni smo da rečenicu ne počinjemo sa 'ja' - pa se čudimo što nemamo svoje mišljenje, ali smo morali da znamo šta je pisac hteo da kaže,

Učeni smo

Odmah na početku: Da, priznajem, fan sam ''Velikog brata''.

Nisam na forumima, ne glasam, ne sedim pred tv-om, ali pratim, onako sa distance i uglavnom znam šta se tamo dešava. Znam ko se izblamirao, znam ko se izglupirao, znam ko ne zna zemlje i gradove sveta, znam kako Čanak sprema omlet. Ako nekog zanima, mogu da mu prepričam - na pp, da ne davimo ostale.

Nego, baš me zanima, ko će pobediti, ko će dobiti 50.000 evra.

Ja navijam za svu trojicu. Zašto?

Gru bi po meni najpametnije utrošio lovu,

Miki je najnačitaniji i nekako me uvek prijatno iznenadi.

Maca - pa ima nadimak kao i ja, a i mama mi je Sarajka.

A vi? Za koga bi vi glasali, kad biste glasali?

***************************

I da: Budimac nas je zarazio s ovim ispod margine:)

Budući da se ceo hepening prebacio na PIN

Dobih opet nešto zanimljivo putem mejla, pa delim sa vama. Za one koji ne znaju, ja sam horoskopski Bik / Bivo - hedonista, hrana mi je osnovna ishrana. Nema ptice do prasice i te fore.  Ovakve me priče uvek zabave, ali ih brzo i zaboravim. Možda zabave i vas:)))

Ako niste znali... evo....  

Kažu da svaki dan moramo pojesti jednu jabuku, a i jednu bananu... radi kalijuma.
 
Takođe i pomorandžu zbog vitamina C. I obavezno popiti jednu šolju zelenog čaja (bez šećera za prevenciju dijabetesa) kao i za smanjenje masnoće u krvi...
 
Svakoga dana moramo popiti dve litre vode (da, i posle je ispišati - da prostite, što udvostručuje vreme koje smo do sada provodili u WC-u).
 
Svakoga dana treba uzeti barem jedan Bioaktiv ili jedan jogurt da biste imali sve dobre bakterije, za koje niko ne zna šta su tačno, ali ak

Za mene, sopstvenog hroničara, sutra je još jedan jubilej. Osim onog zajedničkog i tužnog, jedan intimni i važan. Tog dana sam prvi put u životu dobrovoljno dala krv.

U neverici da će se uveče desiti ono čime su nam mesecima pretili, provodila sam najnormalniji radni dan, pokušavajući da držim konce posla u svojim rukama i da ignorišem opštu zbrku i loše informacije. Nisam noj s glavom u pesku - već se trudim da mislim i izgovaram samo ono što želim, a želela sam mir.

Usred posla zazvonio mi je telefon i poznanica me je panično i plačno o nečem obaveštavala.

''Stani stani, hajde iz početka, ništa te nisam razumela.'' - rekoh joj.

''Mama mi je u bolnici, hitno treba da je operišu a nema krvi. Imaš li nekog ko može da da krv ili nekog u Zavodu za transfuziju?'' - ponovila je smirenije.

Nema teksta, nema odgovora ... samo pitanje i linko:

17.-20.mart 2004.-POGROM Vračarac