Stižem na aerodrom sat vremena pre leta. Trebalo bi da je dovoljno. Aerodrom je mali i nema mnogo letova.
Po ulasku u zgradu shvatam da radi samo jedan šalter za čekiranje oko koga je neopisiv nered i gužva. Ne postoji mesto gde mogu da stanem u red, odnosno red je u svim pravcima ka šalteru. Stajem slučajno bilo gde. Red, onakav kakav je, ide neopisivo sporo. Veliki broj putnika se dugo i srčano ubeđuje sa službenikom, koji nimalo ne žuri i vaspitava putnike nekim svojim lekcijama o pravilnom radu i još pravilnijem pristupu.
- Ne nemam previše prtljaga,
- Еее, птицо, сад ми се јављаш, кад ти требам, а?
- Па, да, на брзину само, хајде.
- Е, не може, је л' ти уопште знаш кад си последњи пут био код мене?
- Немам појма, Гого, па зар је важно?
- Наравно да је важно. Памтиш ли ти ишта о нама? Кад си први пут био са мном?
- Јоој, немој сад и ти те годишњице, не знам, дај не зезај, пет минута је све што ми треба.
- Не знаш, а? А зашто ми никада ниси оставио број мобилног телефона?
- Па нисам хтео да ме зовеш. Тај број ми је за жену и децу само.
На прву реплику типа
- Ох, ово што ви радите је чиста замена теза,
сам се искључио. Слушати даље би било губљење времена. Налазим лист где сам малочас записао телефонски број и из такмичења у речима без значења бежим у забаву истим тим речима, само на папиру, и са више смисла.
У мом селу овде постоји обичај да људи, ту негде око краја године, шаљу писамца пријатељима и рођацима у којима пожеле једни другима све најлепше и сумирају шта им се догађало током те године. Практична ствар, само изабереш најлепше ствари које су ти се догодиле, додаш онда још мало, и пошаљеш исто писмо свима -- није то телефон па да ти постављају незгодна потпитања. И тако сви људи, чак и они с којима никако другачије и не комуницираш већ само преко тих малих годишњих извештаја, дознају све о твојим успесима у протеклој години. Оно мајушно додавање је неопходно, јер ако ти није још боље и лепше него претходне године пријатељи и родбина се одмах забрину.
Ево, да пробам и ја тај леп обичај и да сумирам некако моју 2015. годину. Ја, додуше, још увек нисам добро увежбао то око филовања, али следеће године ће, а како иначе, све бити још боље, што и вама желим.
Bend
Desetoro plus Karlos Santana. Tri bubnjara, bas i prateća gitara, dva duvača, klavijature, dva vokala. Svi sasvim dobri osim vokala. Jedan sa rap kretanjem i odgovarajućiim glasovnim sposobnostima, a drugi glasovno bolji, ali bez umeća da pokrene publiku. Karlos komunicira sa publikom skoro isključivo preko muzike, što je u redu, ali bendu jako nedostaje neko ko će povesti stvari u dobru žurku.
Сцена
Градски Стадион у Скопљу, петак увече, 10. јул. Цена карте
Мало их је.
Мало је истина око којих немам никаквих недоумица. Једна од њих је, да парафразирам,
Нико да не каменује никог! Чак -- и желим да ово буде сасвим јасно -- чак и ако неко изусти "Јехова"!
I (Муке бродоломника по Тихом океану)
Бродоломац, Јеврејин, дочепа се некако пустог острва и настани се тамо. Пронађу га после десетак година и установе да је изградио две синагоге.
- Добро, зашто подиже две синагоге, човече, кад си сам на острву?
- Ова ту, ближе, у њу идем.
- А друга?
- У ту моја нога неђе никада крочити!
Sve žalbe na ovaj tekst treba uputiti Urednici. Pre neki dan mi je napisala, čula sam da ste putovali, pa pišite gde ste bili i zalepite neke sličice. Poslušam ja pa tako i počnem, Bon, sličice, ali se onda potpuno spetljam i izgubim nekud, unatrag. Odraće me živog kad vidi, ali ja ne umem bolje. Sama je kriva.
* * *
Letos smo proveli nešto više od dve nedelje u Bonu. Ja sam preko dana radio na Maks Plank Institutu u samom centru (ulaz u kompleks zgrada koje mu pripadaju se vidi niže na slici), a Njanja i klinci su šetali. Popodne bi me pokupili i onda bi zajedno išli u neki muzej, na večeru, u šetnju, ... pa na spavanje u mali iznajmljeni stančić.
Bon nam se jako dopada. Nevelik je i svugde se brzo i lako stigne, a ima veliki broj mesta gde vredi stizati.
Пожали се млекаџија свом рабину да му комшијина мачка краде сир те рабин позове обојицу код себе, напоменувши да се донесе и мачка. Дођоше они, поседаше, ту је и мачка, а рабин упита млекаџију
-- Шта мислиш, колико ти је сира мачка појела досад?
-- Паа, не знам, мало данас, мало сутра, можда три, можда четири килограма, ту негде.
На то рабин дохвати мачку и измери је.