Stvari uvek treba početi malim koracima

Primetio sam da sam malo otežao. Nije mi jasno kako, pa ja uopšte ne jedem mnogo. Nema veze, odlučim da rešim taj problem još danas. Upisaću se u teretanu da vežbam, samo moram prvo da odem do banke da podignem novac za članarinu. Odem kolima do najbliže banke, tu odmah na uglu, i baš kad sam prilazio setim se da nemaju automat kojem se može prići kolima. Koja gnjavaža! E nema šanse da sad stanem, parkiram i izlazim iz kola da bih ušao u banku. Setim se da se tri kilometra niže nalazi druga banka koja ima automat

Пожали се млекаџија свом рабину да му комшијина мачка краде сир те рабин позове обојицу код себе, напоменувши да се донесе и мачка. Дођоше они, поседаше, ту је и мачка, а рабин упита млекаџију

-- Шта мислиш, колико ти је сира мачка појела досад?

-- Паа, не знам, мало данас, мало сутра, можда три, можда четири килограма, ту негде.

На то рабин дохвати мачку и измери је.

Vec dugo slusham kako je Archibald Rajs tako dobro josh onomad sve razumeo i opisao. Potpuno je sagledao srpsku dushu i narav, probleme i korene problema koji tishte Srbe, i chak je i znao kako da se isti prevazidju. Sve je to Archibald znao i sve je rekao Srbima bez ikakve nadoknade u svojoj knjizi Chujte Srbi, a Srbi josh uvek ne slushaju iako im je sve lepo objashnjeno i napisano.

Dakle poshto volim da chitam, odem da vidim o chemu se radi. Prochitao sam verziju na srpskom, 61 strana, 2005, u izdanju Ethosa, sa kratkim predgovorom Chedomira Antica. Da odmah kazhem, da sam

Šut izgleda odlično. Jeste upućen dve sekunde pre kraja napada, ali izbačaj iz ruke izgleda perfektno, putanja je visoka i dobra, i sada se lopta vrti oko obruča i možda upadne gde treba, a možda i ne. Da li će upasti zavisi od toga da li će neko sa strane mučki zadrmati koš ili čak javno i bezobrazno skinuti loptu sa obruča.    

Sedamnaest vozila na raskrsnici, semafor ne radi, policajac leži mrtav na sred asfalta, jedna ruka mu je izgleda slomljena, drži je pod pravim uglom, a ona druga ukočena, skroz pravo, ambulantna kola i vatrogasna kola idu u suprotnim pravcima, jedan od njih mora da je zalutao, tramvaj, avion i konj čekaju sa jedne strane i daju žmigavac iako su prestrojeni za pravo, a kolona predškolske dece bez pratnje i biciklistička trka sa pratnjom nailaze sa druge strane dok se spušta rampa za voz.

Ja sam Napoleon. U to ne može biti nikakve sumnje. Ja sam jedini koji tako misli i upravo to je nepobitna potvrda mog identiteta.

Dani slave su iza mene, zatvoren sam ovde na Institutu Sveta Jelena, ali ne žalim se. Šetam, sedim, opet šetam, malo napolju, malo u sobi, i razmišljam. Svoje misli zapisujem na blogu. Čitanost je jako mala, ali to me neobično raduje. Mrzeo bih da je drugačije. Oh, oh, kako bih to mrzeo.

Ако чезнете за чврстом руком, молимо вас да нађете одговарајућег партнера који жуди за крпом. Нема разлога да ваше личне потребе за подређеношћу оправдавате и скривате иза вела пожељног друштвеног уређења -- ваша сексуална маштања су легитимна, само напред, живите их, али само са својим изабраним партнером или партнерима. Озбиљан сам. Кад следећи пут зажелите да викнете -- нама треба чврста рука -- сетите се да то, у ствари, само вама треба па делујте сходно својој жудњи.

Ако су ствари ипак сасвим другачије и вас само збуњује сопствени плурализам, порекла, схватања, жеља, и све различитости које вас окружују, људи, идеја, обичаја, страсти, све шаренило, променљивост и непостојаност ама баш свега на свету, одговор није клицање у гомили -- једно ово, једно оно -- осим ако своју потрагу за идентитетом, одговоре на питања "ко сам ја, одакле сам, која је моја путања, ...", нисте кукавички разрешили самопорицањем и уверењем да сте нико. Има ваљда неке среће и у томе бити стока и разметати се тиме --

бе-е-е-е, где сте сада, мишеви!

Ujutru sam otišao kod jednog profesora da se dogovorim o sadržini kursa koji sam želeo da uzmem kod njega. Predložio mi je da čitam jedan rad od oko sto pedeset strana i da mu svake nedelje iznosim detalje iz delova koje sam prešao. Rad je bio gusto napisan pregled cele jedne oblasti i svakako se nije moglo napredovati brže od oko deset strana nedeljno, zato što je često trebalo pogledati i udubiti se u primarne izvore da bi se dobila potpunija slika i smisao mnogih delova koji su u pregledu bili samo dotaknuti. Rad je zauzimao ceo broj jednog časopisa, a studenti nisu mogli da iznose stručne časopise iz biblioteke na duže od četiri sata, pa mi je bilo neophodno da iskopiram ceo rad da bih mogao da čitam na miru, onda kad imam vremena i koncentracije. Uostalom, čak i da se časopis mogao iznositi na duže, kopija bi mi ipak bila korisnija, jer mogu da popravljam štamparske greške i da slobodno stavljam beleške po margini. 

Чим је изашао списак отворим и читам, читам, листам, проверавам, све се надам има ме.

Забавно је, ту је премијер Исланда, затим тата премијера Уједињеног Краљевства, Председник Украјине, понеки краљ, један фудбалер Барселоне, а и некакав музикант близак Путину. Дакле, све је увек исто, где је забава -- ту је и Путин.

Ovaj tekst je inspirisan mojim interesom za operu, mojoj uspomeni na babu, sećanjem na jedan vic, i skorašnjim diskusijama na blogu o tome kada i zašto neki dijalekt postaje jezik. Za lingvistiku i srodne nauke ja sam potpuna neznalica. Meni je samo sve ovo veoma zabavno. Poznavaoci opere, molim vas ne popravljajte mi greške u libretu, ovo je samo moguće vidjenje istog. Poznavaoci torlačkih dijalekata, takodje vas molim da mi ne popravljate greške, ovo je dijalekt moje babe, onako (nesavršeno) kako ga pamtim. Ona je, slično kao Kronkajt ali mnogo pre njega, volela da završi svaku priču sa “i takoj i toj bidna”. 

* * *  

Probao sam da dodam akcente gde mislim da je trebalo (ponekad su verovatno završili i na pogrešnom mestu). Rečnik manje poznatih reči i izraza je na kraju. Nisam insistirao na kompletnosti. Uostalom, tekst je na srpskom, zar ne?