Tri hica u glavu iz neposredne blizine dok je spavao u kući u bogatom kraju u Meksiko Sitiju. Sutradan je, na Uskrs 1986., po novinama pisalo da se radilo o imućnom biznismenu. On je bio mnogo toga, ali ne i imućni biznismen. Oni koji su znali ko je u pitanju su, i nehotice, odmah primetili ironiju. Preživeo je sedam godina, tridesetih, kao lični sekretar, prevodilac i telohranitelj Trockog živeći i radeći s njim tokom izgnanstva u Turskoj, Francuskoj, Norveškoj i konačno Meksiku, ali je na kraju pao kao žrtva ljubavi, mada bi se pre moglo reći zavisnosti, svoje četvrte (ili pete, “u zavisnosti kako se broji” govorio je) žene. Ana-Marija Zamora, ćerka imućnog i uticajnog meksičkog advokata, koji je među svojim poznatim klijetnima imao i Trockog i Diega Riveru (a s tim i Fridu Kalo), je odmah po ubisvtu presudila i sebi. Komemoracije povodom smrti su održane na Harvardu, Stanfordu i Institutu Poankare u Parizu. Svaka od ovih institucija ga je smatrala (želela?) dovoljno svojim da bi ga udostojila ovakvim činom, iako je on najduži do svoje akademske karijere proveo na Njujorškom Univerzitetu, gde je svoj odnos sa studentima sumirao rečima “njih nije briga, a i mene nije briga”.  

Пре око двадесет година сам често био члан разних комисија за средњошколска такмичења из математике. Једном приликом сам, за регионално такмичење, био задужен за прваке, а ту је циљ саставити задатке који траже мало (или нимало) предзнања, али су ипак довољно изазовни и занимљиви. Инспирисани много лакшим питањем из неке старе збирке саставили смо један мали логички проблем, који преносим уз превод и обраду.

U jednom dokumentu, koji moje oči nisu nikako trebale niti smele videti, sam, krajičkom oka, pročitao nešto kao

Kulturna razmena se svakako razlikuje od reklame i propagande, ali ipak deli važan aspekt sa njima - potrebu dobrog poznavanja stranke/mete.

Nije mi jasno gde nestaše i šta fali partnerstvu, razumevanju i prihvatanju  u kulturnoj razmeni. Mete? U najboljem slučaju stranke?

Odoh ja da spavam, a posle toga da radim. A ovaj sluđeni svet neka se snalazi bez mene neko vreme. I neka, mrtav hladan i samozadovoljan, otupeo na

Objavljujem ovde jednu noviju prepisku s Maksom, sa G+.

* * *

Marco: Makso, ti si dobar poznavalac zena, zar ne?

Maksa: Hmmm, da, znam nešto malo. Ranije sam znao i više, al' me te stvari ne vuku kao pre, malo mi to dosadilo. Kaži, šta te muči?

Marco: Ma meni je i ovako super, sve, stvarno mi je lepo, nego, mislim, hajde da se potrudim da budem i bolji, pa sam mislio ... to, oko zena ... kako do ... hmmm, kako bih rekao ... do ispunjenja ...

Уколико знате неко дете -- ваше, кумово, комшијско, није важно -- коме је пет година, а већ чита, пише, рачуна и спава са атласом испод главе, извуците му уши, поткупите га карамелама, вежите га за радијатор, легните на под и вичите

Скоро све у животу Јунис Вејмон долазило је, ако и јесте уопште, преспоро, стизало је кад више није имало чари или смисла и увек измењено у односу на почетно прижељкивану форму.

Док је, као десетогодишња девојчица, у родном месташцу на граници између двеју Каролина, сатима вежбала клавир, маштала је о концерту у Карнеги Холу и замишљала је себе како свира Шопена, Листа, Баха -- ох, "тај Бах", њене речи, "њега сам волела!" -- али њен концерт, двадесет година доцније, током првог од неколико налета њене променљиве славе, био је све али не и концерт класичне музике.

Са својох 17 година, после кратког боравка на Музичкој школи Џулијард у Њујорку, пријавила се на Институт за музику Куртис у Филаделфији с намером да студира клавир, али је била одбијена, да би јој после више од пола века тај исти Инситут доделио почасну диплому, док је Нина -- тад је већ одавно била Нина -- била на самрти.

Реч коју изговарим -- њу чини треперење мојих гласних жица, вибрације што се преносе на околни медијум, ваздух, који онда преноси то треперење даље, на ваше ушне мембране. Ово је једноставни, механички део процеса, а прави ватромет тек почиње.

Електрични импулси севају од једног неурона преко другог, преко трећег, реч моја шири се, следећи неурон, следећа синапса, слапови електричних импулса, порука налази пут, пале се сићушне лампице, беше реч и би светло, фосфорилација, молекули фосфата гнезде се у ваше протеинске структуре, стварају траг, стварају знак, шибице у ноћи -- то реч моја гори, то реч моја мења вас. Али ово новостворено, фосфатно сазвежђе саздано је од падалица, траг је његов непостојан, памћење студента који хвата белешке, до следеће изговорене фразе, памћење рибе бачене натраг, до пљуска у воду, нестрпљивог путника који погледава на сат, до намицања рукава преко зглоба руке, памћење саговорника који не може да понови своје питање. Механизам брзог заборава ослања се на ензиме који уклањају новоуграђене фосфатне молекуле и тако враћају све у пређашње стање -- о чему смо оно говорили? Овај узани прозор памћења, свици који се зачас појаве и зачас нестану, бави се искључиво процесирањем и разумевањем садашњег тренутка.

Ово је обичан дневнички запис -- запис о искуству везаном за део судског процеса који се, ваљда оцењен као недовољно динамичан и без људске драме, занемарује у већини америчких филмова и серија. Све закључке, тачне, погрешне, ирелевантне, остављам читаоцима (ионако не зависе од мене, а понекад ни од текста). Додуше, изнећу један личан, а самим тим и валидан, закључак.

*

Пре извесног времена сам провео читав дан учествујући, као кандидат, у процедури за избор дванаест поротника у судском поступку везаном за убиство.

Кад желим да се мало издувам, само направим круг по граду. Увек прво пођем горе, Кнез Милошевом, према пошти.

Још нисам поштено ни пошао, а на семафору ме заустављају две девојке у изнајмљеним колима, машу рукама кроз отворен прозор и питају "Гућа? Гућа?". Правим се блесав, мрзи ме да говорим на енглеском, а и уопште. Уосталом, не могу никако да промаше те им само руком покажем да продуже "право, само право". Ако нигде не скрену, проћи ће поред Богдановићевог Мегарона у Спомен-парку борбе и победе, и даље, "право, само право", све до Гуче.

Скоро сам упитао пријатељe да ми препоручe неколико књига које су релативно нове (нисмо улазили у прецизне дефиниције, али се подразумевало нешто као последњих двадесетак година, дакле ништа Андрић, Киш, Пекић, Селимовић, Тишма, Црњански, ...), у оригиналу написане на српском, и добре. Понудили су, без претензија да списак буде потпун или икако уређен (уосталом, састављен је необавезно, преко залогаја, уз обећање да ће додати још кад се отрезне и сете), са експлицитном напоменом да је субјективан (а какав иначе?), шест наслова,

Тата (Крсто Поповски),
Комо (Срђан Ваљаревић),
Looney Tunes (Светислав Басара),
Страх и његов слуга (Мирјана Новаковић)
Судбина и коментари (Радослав Петковић)
Под сенком крила (Предраг Брајовић)