Питер Хилтон, деветнаестогодишњак који је прекинуо студије на другој години факултета и обрео се у тиму Алана Тјуринга у Блечли Парку, није имао брата у прекоатлантском конвоју којем је претио напад немачких подморница управо у тренутку кад је Енигма, шифра коју је немогуће разбити, напокон разбијена. Ова измишљена судбина је само једна од многих неистина и бесмислица које су убачене у причу о Алану и Енигми без икакве потребе -- баналивудизација која је сама себи сврха.

john-alan-peter

* * *

blejach92 18:31 12.12.2008
Prvi! Preporuka na nevidjeno. Kad je tvoj blog u pitanju nema nikakve potrebe ni da se chita.

blejach92 18:39 12.12.2008
Eto prochitao. Odlichno! Naslov "Moja najveca greshka u zhivotu" tako slikovito kazhe sve. Jedva chekam sledece blogove i ne sumnjam uopshte da cesh se, kao i uvek, nadmashiti.

blejach92 18:53 12.12.2008
Nemoj da ne navratish kako smo se dogovorili. Sve pripreme su zavrshene. Komshijama sam obecao da ce sve biti za pamcenje i preprichavanje - najveci

- Мама, ја више нећу да будем Председник кад порастем.

- Не? Ох, сунце моје, а шта би да будеш онда?

- Председников брат!

,

Њих две су тинејџерке. Спавају дуго, па мало Фејсбук, мало телефон, мало ништа-ме-не-питајте-петнаест-ми-је и некако се прогура бесконачни летњи дан.

Упознале су се у обданишту, али живе на пет-шест километара једна од друге, ишле су у различите основне школе, иду у различите гимназије, једна је тренирала гимнастику, друга пливање, једна воли енглески, друга биологију, једна је причљива, друга није, код куће говоре различитим језицима, ...

Све оно што сам затекао или се појавило у време док сам још увек пречесто грешио у разликовању нокшира од остатка света било је у дечјем реду ствари смештано у фиоку "ово је одувек било ту и тако".

У витрини у ћошку, изнад фиоке са дугмадима (не-не!), налазиле су се стаклене преграде са финим чашама и шољама (не-не!), а изнад њих је била тајанствена фиока са четвртастим украсним кључем (наравно, не!). Поврх свега, безбедно ван мог домашаја, налазио се радио, савршено уклопљен, и по текстури свог дрвеног кућишта и по габариту, у отвор у витрини.

1980.

Мојој генерацији осмака су, у школи, одржана предавања о сексу, сексуалној репродуцкцији,  сексуалности, ... све о пчелама и цвећу, па и нешто преко тога. И девојчице и дечаци су на предавањима седели у клупама заједно, као и обично, и заједно су детаљно упознали, кроз слајдове и усмена тумачења, анатомију и функцију и својих и "оних других" полних органа.

2012.

Прометејевом бронзаном споменику су, за време постављања у Жена Парку, на захтев неидентификованих женских невладиних организација (званична верзија!), брже-боље додате бронзане гаће, да не би својом недостојантвеном голотињом плашио бабе и кварио децу и омладину.

Ponekad bi, u sedam ujutro, zazvonio telefon.

- Možeš li da dođeš da pričuvaš klinca dok sam ja na probi u operi? Izvini što je ovako iznebuha, ali zovem već nekoliko dana, nikako da te dobijem.

Ma mogu, kako da ne mogu. Hoću. Nisi ni mogla da me nađeš, nisam svraćao kući par dana. Legao sam tek pre pola sata da konačno otresem noć. U onom drugom, dnevnom, životu sam, kao i ostali moji vršnjaci, nalazio premalo mesta i nade da će ga ikada biti, pa sam ga prepustio odraslim i sposobnim i ćerdao ga na spavanje i čitanje, čekajući noć, izlaske, muziku i devojke.

Памтите сигурно, ту негде између својих осам и дванаест година, наши су клинци променили мишљење о нама -- људима рођеним шездесетих -- прелазећи притом кратак пут од заблуде да ми ходамо по води до закључка да су они много паметнији од нас.

Ми се тешимо да је и ово потоње заблуда, можда (!) и већа него она претходна, али, нажалост, маторци, имам лоше вести, клинци су у праву. Не, није ово само неко моје лево мишљење, већ је лако доказиво тврђење, подупрто педагошком науком и, нарочито, њеном праксом.

- Људи, бура је, отворено море, подависмо се, хајде да узмемо компас да нађемо пут.

- А, не! Они проклети Португалци користе компасе, па нећемо ваљда ми за њима да се поводимо, нисмо ми као оне њихове курве улизице!

- Хмм, не пренагљујмо, опасна је то справа, тако један једном користио компас и после за мање од годину дана умр'о.

- Морамо прво сагледати ово у ширем контексту -- шта нам ова бура поручује?

- Ја бих пажљиво с тим, Јевреји контролишу компасе!

- Ах, никако, не долази у обзир, компас је само још један фалусоидни симбол мушке опресије. Kао и све друго, уосталом.

Не сећам се када сам последњи пут гледао тај филм. Давно, пре двадесетак година. Али сад, мотајући кроз главу, чини ми се да памтим сваки детаљ.

- Вожња без речи.
- Слика празног плаца.
- Он хода натрашке с оне стране улице.
- Воки-токи испред банке.
- Који аутомобил?
- Плава коса и ружичасти џемпер.
- Инверзни пип-шоу у којем њено тело остаје покривено, а његова душа бива огољена.
- Син прстићима "крати" Настасјину косу и продужава покрет руке претварајући га у загрљај.