После 7, углавном рутинских, сати и два лета, мој је трећи лет, од Беча до Скопља, био отказан од стране авиокомпаније, Аустриан Ерлајнс. Онда сам чекао 3 сата у реду, а агент за карте се, док је делио ваучере за хотел, горко јадао "да је он требао да буде кући с породицом ЈОШ ПРЕ ДВА САТА".

Драги запослени у Аустриан Ерлајнс, извињавам се у име свих заглављених путника.

Lauren Bacall,
Leonard Bernstein,
Judy Garland,
Rudolf Nureyev,
Gilda Radner,
...

Док се све у Нинином животу дешавало преспоро и прекасно, код Џенис Лин Џоплин све је било управо обрнуто, без задршке, пребрзо и прерано.

Двадесет година по рођењу Џенис је напустила Порт Артур, на самом југоистоку Тексаса, уз границу са Луизијаном, место углављено између језера Субин и Мексичког залива, притиснуто нафтоводима и рафинеријама са копнене стране, нафтним платформама и танкерима са водене, сиромаштвом и сивилом одасвуд. Оставила је иза себе године вршњачке злобе уперене на своју килажу, бубуљице, интересе, и упутила се у Сан Франциско. Тај почетни период свог живота сажела је речима "била сам неуклопљена, читала сам, сликала, размишљала и нисам мрзела црнце".

Јуче сам по четврти пут у последњих четири година на колицима унет у операциону салу. Сала је бела и веома хладна, релативно празна и безлична. За све то, кажу, постоји добар разлог. Ето, та хладноћа. Бактерије не воле хладноћу. А и доктори не воле да се зноје док раде. У стандардном болничком хаљетку и сивим болничким чарапама уклапам се у призор. У одсуство призора. Једини траг нечег личног, посебног, су моје име на ознаци на десној и име моје бољке на ознаци на левој руци. Али и за ову сведеност свега мог, кажу, постоји добар разлог.

Put

Glava mi je u tvom krilu
Prsti ti počivaju u mojoj kosi
Spavaš li
Svetlo i senke prelaze preko tvog lica
Volim te
Neka nema kraja
Neka nema kraja


Susret

У јесен 1582. папа Гргур XIII (запазите овај редни број, биће важан касније) украо је 10 дана живота свим католицима -- дан после четвртог октобра освануо им је петнаести. Као и обично, откако је способних вођа и напретка, свака крађа правда се неким општим добром и вишим циљевима, небеским, наравно. За ову прилику искоришћена је небеска чињеница да однос периода земљине ротације око сунца и око сопствене осе није цео број, односно, да сунчана година не исноси цео број дана, већ нешто мало више од 365. Колико мало? Око 6 сати, па се тако за 4 године накупи и цео један дан. Уколико би свака земаљска година имала 365 дана, Земља би сваке године помало каснила у својој ротацији око сунца и не би била на истом месту као и пре једне земаљске године, већ мало иза. Ништа страшно, само четврт дана годишње, али за 100 година то је 25 дана, за 400 то је 100, померање од једног годишњег доба, па би липе мирисале у августу, хајдуци би приспевали код јатака на Сретење уместо на Митровдан, а Божић би падао прерано, негде почетком јесени, пре сувих ораха и, важније, вина и чварака.

избори су, време смене, мењамо се у поштене,

нови људи, нове листе, само вам се чине исте,

разлика је, овог пута, огромна, а нетакнута,

померамо из лежишта, из корена, ником ништа,

окрећемо наглавачке, пет-шест нула, три двотачке,

радићемо с душом, с жаром, све по новом, ал' по старом,

план имамо, спремни

- Тата, рекли су ми да ћу једног дана сигурно догурати до доктората, да одавно нису видели тако надареног момка.
- У школи?
- Ма каква школа сад, лепили смо плакате около и чак три од мојих су се задржали.

* * *

Doshao je oko 9:00 i nashao nas vec nasmejane, kako kupamo bebu i spremamo je za spavanje. Redak i nama  drag gost, sunce od choveka, najbolji drug mog najboljeg muzha iz starog kraja.

Brzo smo zavrshili kupanje i odnela sam bebu u drugu sobu. Nashu jedinu sobu izuzevshi dnevni boravak gde su se muzh i gost vec uveliko smejali. Bili smo tako srecni, muzh i ja, stan je mali, ali je nash, samo nash, placamo kiriju svakog meseca sami, oboje radimo, podizhemo ovu nashu bebu, i guramo nekako. Ona je bila zlatna i zaspala je, srecna i sita, veoma brzo. Samo da je zdravlja,

Памтите сигурно, ту негде између својих осам и дванаест година, наши су клинци променили мишљење о нама -- људима рођеним шездесетих -- прелазећи притом кратак пут од заблуде да ми ходамо по води до закључка да су они много паметнији од нас.

Ми се тешимо да је и ово потоње заблуда, можда (!) и већа него она претходна, али, нажалост, маторци, имам лоше вести, клинци су у праву. Не, није ово само неко моје лево мишљење, већ је лако доказиво тврђење, подупрто педагошком науком и, нарочито, њеном праксом.