Ово је обичан дневнички запис -- запис о искуству везаном за део судског процеса који се, ваљда оцењен као недовољно динамичан и без људске драме, занемарује у већини америчких филмова и серија. Све закључке, тачне, погрешне, ирелевантне, остављам читаоцима (ионако не зависе од мене, а понекад ни од текста). Додуше, изнећу један личан, а самим тим и валидан, закључак.

*

Пре извесног времена сам провео читав дан учествујући, као кандидат, у процедури за избор дванаест поротника у судском поступку везаном за убиство. 320px-Jury_box_cropped.jpg

 
2009-09-30 07:23:22
Kultura| Politika

Kulturne mete

marco_de.manccini RSS / 30.09.2009. u 08:23

 

U jednom dokumentu, koji moje oči nisu nikako trebale niti smele videti, sam, krajičkom oka, pročitao nešto kao

Kulturna razmena se svakako razlikuje od reklame i propagande, ali ipak deli važan aspekt sa njima - potrebu dobrog poznavanja stranke/mete.

Nije mi jasno gde nestaše i šta fali partnerstvu, razumevanju i prihvatanju  u kulturnoj razmeni. Mete? U najboljem slučaju stranke?

Odoh ja da spavam, a posle toga da radim. A ovaj sluđeni svet neka se snalazi bez mene neko vreme. I neka, mrtav hladan i samozadovoljan, otupeo na

 

Постоји јасан моменат кад журка почиње. Неки гости су стигли, неки још нису, светло је још увек прејако, ништа још није просуто или упропашћено, шавови на чарапама још нису пошли, жуљеви од неудобних ципела су тек у почетном и неприметном стадијуму, моја будућа девојка има у плану неког сасвим трећег ... и ту се негде прекидају звучне пробе, светло се пригушује, појачало одврће на праву меру (која је преко сваке мере) и пушта се прва песма, песма која отвара журку.

Моменат у ком журке завршавају је много мање препознатљив. Крај се обично развуче, у истом тренутку неки људи скупљају чаше и носе их према кухињи, љубе се у ћошку, љуљају се ван ритма на средини собе, разговарају и пуше уз прозор, повраћају у купатилу, навлаче капуте и полазе на бурек, моја нова девојка размишља да ли је било паметно што ми је дала прави број телефона, ... Делом због ове недефинисаности краја, а делом и због извесних хемијских и биолошких процеса који уз крајеве иду, много се слабије памте песме које су затвориле добре журке.

 

Srećna zvezda ili šta, ali jedini čovek, osim mene i jednog asistenta na fakultetu, koji je znao da upravlja takvom aparaturom je pobegao preko granice čim je ugrabio priliku. U stvari, nisam razumeo, možda je i umro. Državi se to svakako svodi na isto. Onom asistentu nije padalo na pamet da se otkaže od posla koji se uglavnom sastojao od kafe pauze, surfanja na mreži i igranja ping-ponga u podrumu fakulteta, tako da sam bio jedini kandidat. Pokupio sam uverenje o diplomiranju sa studentskih pitanja (diploma će doći kasnije) i rekao onom asistentu da može slobodno da ide dođavola jer više neću morati da ga moljakam za pristup u laboratoriju, dobiću ja sad svoju. 
 

 

(nema te matematike koja će pomoći ljudima da se bolje razumeju, uvažavaju, i vole, ako oni to ne žele)

Dva paradoksa proporcionalnog predstavljanja u USA kongresu

U drugoj polovini 19-og veka uobičajeno je bilo da se izradi tabela mogucih raspodela mesta po državama po Hamiltonovom i Websterovom metodu za razne veličine kongresa. Težilo se da se pronadje veličina kongresa koja će biti politički prihvatljiva (u smislu da će zasititi dovoljno zainteresovanih strana), a obično se birala veličina koja daje iste rezultate za

 

 

Kako će sad taj nemački vojnik, u svrhu odbrane svojih građana od stalne i rastuće pretnje od ponovne, neizbežne, a moguće i trajne srpske okupacije nemačkih sela i gradova, onako gladan, da strelja đake po Kragujevcu?

* * * 

 



Tri hica u glavu iz neposredne blizine dok je spavao u kući u bogatom kraju u Meksiko Sitiju. Sutradan je, na Uskrs 1986., po novinama pisalo da se radilo o imućnom biznismenu. On je bio mnogo toga, ali ne i imućni biznismen. Oni koji su znali ko je u pitanju su, i nehotice, odmah primetili ironiju. Preživeo je sedam godina, tridesetih, kao lični sekretar, prevodilac i telohranitelj Trockog živeći i radeći s njim tokom izgnanstva u Turskoj, Francuskoj, Norveškoj i konačno Meksiku, ali je na kraju pao kao žrtva ljubavi, mada bi se pre moglo reći zavisnosti, svoje četvrte (ili pete, “u zavisnosti kako se broji” govorio je) žene. Ana-Marija Zamora, ćerka imućnog i uticajnog meksičkog advokata, koji je među svojim poznatim klijetnima imao i Trockog i Diega Riveru (a s tim i Fridu Kalo), je odmah po ubisvtu presudila i sebi. Komemoracije povodom smrti su održane na Harvardu, Stanfordu i Institutu Poankare u Parizu. Svaka od ovih institucija ga je smatrala (želela?) dovoljno svojim da bi ga udostojila ovakvim činom, iako je on najduži do svoje akademske karijere proveo na Njujorškom Univerzitetu, gde je svoj odnos sa studentima sumirao rečima “njih nije briga, a i mene nije briga”.  

 

Ево, да и ја једном препричам неку епизоду Доктор Хауса. У ствари, препричаћу их све. Пацијент је већ у коми, можда му је остало још пет-шест сати, можда ни толико, свакојаки тестови су већ урађени, све је већ измерено и упоређено, даљи тестови или насумични покушаји третмана би докрајчили пацијента брже и од саме болести, сви симптоми/клинички знаци су фломастером већ излистани на једном крају табле, а могуће дијагнозе на другом, и сад треба донети одлуку -- ко је убица? Ексцентрични доктор Хаус (пандан ексцентричном детективу Холмсу) у овом критичном тренутку олакшава своју муку тако што попије два викодина (детектив Холмс је преферирао коку) и опсује пар незанимљивих пацијената са обичним, свакоденвним дијагнозама на које налети у ходнику, а затим, потпуно неочекивано (сваки пут се изненадим), пошаље своје стажисте да обију кућу оном занимљивом пацијенту и да му претурају по стварима. Ако се неко од стажиста и пређе да пита а шта то они тачно траже, доктор Хаус му заједљиво одговара "желим да знам да ли је фебруар или август".

 

Реч коју изговарим -- њу чини треперење мојих гласних жица, вибрације што се преносе на околни медијум, ваздух, који онда преноси то треперење даље, на ваше ушне мембране. Ово је једноставни, механички део процеса, а прави ватромет тек почиње.

Електрични импулси севају од једног неурона преко другог, преко трећег, реч моја шири се, следећи неурон, следећа синапса, слапови електричних импулса, порука налази пут, пале се сићушне лампице, беше реч и би светло, фосфорилација, молекули фосфата гнезде се у ваше протеинске структуре, стварају траг, стварају знак, шибице у ноћи -- то реч моја гори, то реч моја мења вас. Али ово новостворено, фосфатно сазвежђе саздано је од падалица, траг је његов непостојан, памћење студента који хвата белешке, до следеће изговорене фразе, памћење рибе бачене натраг, до пљуска у воду, нестрпљивог путника који погледава на сат, до намицања рукава преко зглоба руке, памћење саговорника који не може да понови своје питање. Механизам брзог заборава ослања се на ензиме који уклањају новоуграђене фосфатне молекуле и тако враћају све у пређашње стање -- о чему смо оно говорили? Овај узани прозор памћења, свици који се зачас појаве и зачас нестану, бави се искључиво процесирањем и разумевањем садашњег тренутка.

 

Пет, шест, ... дванаест стопа! А попреко, један, ... осам, девет, ... петнаест! Ух, каква ће то радна соба бити! Пространа, светла, прозори на два зида, ... овде ће радни сто, овде фотеља за читање, маштање, дремање, ... ноге ту на отоман, пиће на сточић са стране ... ту велика библиотека, ... и још једна ту, мања, надохват, до фотеље, ...

 josh_freeds_messydesk.jpeg.size_.xxlarge.letterbox-1.jpeg

 

 

marco_de.manccini

marco_de.manccini
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  15.08.2008 VIP izbora:  142 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana