АСОВИ

Аца дуги
и Перица мали
победу извојевали
данас клубу своме.

По три гола
противнику дали
и другови
њима обећали
почасне дипломе.

Дипломе?
Дабоме.

Испуниће другови
обећања ова
чим секретар клуба
научи сва слова.

* * * (белешка) * * *

Пророчанство је преузето, дословце, из збирке

Знаш, она комшика, са петог спрата,
она до лифта, бре, што су јој врата,
с кером је прошла ту, пре пола сата,
-- хеј, сине, цигаре! моли те тата --
јој, тебе, изгледа, кречана хвата,
што има код пумпе снајку и брата,
ма знаш је сигурно, још од пре рата,
одсвир'о си сад -- шах! -- потез до мата!

- Људи, бура је, отворено море, подависмо се, хајде да узмемо компас да нађемо пут.

- А, не! Они проклети Португалци користе компасе, па нећемо ваљда ми за њима да се поводимо, нисмо ми као оне њихове курве улизице!

- Хмм, не пренагљујмо, опасна је то справа, тако један једном користио компас и после за мање од годину дана умр'о.

- Морамо прво сагледати ово у ширем контексту -- шта нам ова бура поручује?

- Ја бих пажљиво с тим, Јевреји контролишу компасе!

- Ах, никако, не долази у обзир, компас је само још један фалусоидни симбол мушке опресије. Kао и све друго, уосталом.

Мало их је.

Мало је истина око којих немам никаквих недоумица. Једна од њих је, да парафразирам,

Нико да не каменује никог! Чак -- и желим да ово буде сасвим јасно -- чак и ако неко изусти "Јехова"!

- Тата, рекли су ми да ћу једног дана сигурно догурати до доктората, да одавно нису видели тако надареног момка.
- У школи?
- Ма каква школа сад, лепили смо плакате около и чак три од мојих су се задржали.

* * *

Налете путем друштвених мрежа свакакве питалице. Обично их прескачем, али ми је једна ипак запала за око својом бесмисленошћу (знам, знам, ... једна??).

- Када би ти као некадашњи осмогодишњак данас срео себе, да ли би био поносан?

Поносан? Хммм. Не верујем да би разговор уопште пошао у том правцу.

- Чико, да немате можда карамеле?

Њих две су тинејџерке. Спавају дуго, па мало Фејсбук, мало телефон, мало ништа-ме-не-питајте-петнаест-ми-је и некако се прогура бесконачни летњи дан.

Упознале су се у обданишту, али живе на пет-шест километара једна од друге, ишле су у различите основне школе, иду у различите гимназије, једна је тренирала гимнастику, друга пливање, једна воли енглески, друга биологију, једна је причљива, друга није, код куће говоре различитим језицима, ...

- Себичан си.

Изречено олако, у љутњи, око нечег безазленог.

Јуче сам по четврти пут у последњих четири година на колицима унет у операциону салу. Сала је бела и веома хладна, релативно празна и безлична. За све то, кажу, постоји добар разлог. Ето, та хладноћа. Бактерије не воле хладноћу. А и доктори не воле да се зноје док раде. У стандардном болничком хаљетку и сивим болничким чарапама уклапам се у призор. У одсуство призора. Једини траг нечег личног, посебног, су моје име на ознаци на десној и име моје бољке на ознаци на левој руци. Али и за ову сведеност свега мог, кажу, постоји добар разлог.

O, kako su jaganjci mrzeli zlikovca koji je svako jutro ulazio u tor i odnosio jednog od njih na klanje.

Jednog dana se, umesto tišine koja je pratila dolazak krvoloka, začula oduševljena cika

- Blago nama!
- Eh, sreće jagnjeće!
- Si vido!
- E, kad smo ovo dočekali!
- Pa i nad popom ima pop!

Tog jutra je neki drugi čovek došao i odneo jednog od njih.