2013-03-20 04:08:52
Zabava

Te Datum laudamus

marco_de.manccini RSS / 20.03.2013. u 05:08


Данас,
када,
можда за који месец,
добијам Датум,
свечано се,
пред камерама,
обавезујем
и дајем часну пионирску реч
да ћу марљиво учити и радити,
поштовати родитеље и старије
и бити веран и искрен друг,
који држи дату реч.

 

Овај текст је Даглас Адамс објавио у секцији News Review у The Sunday Times, 29. августа 1999. (копија је доступна овде). Иако је прошло 13 година, што је за модерну комуникацијску технологију читав један век, и иако је писан пре Фејсбука, Твитера и сличних друштвених мрежа, текст је непогрешиво актуелан. Мајстор је ипак мајстор, не зато што је разумео технологију, већ зато што је разумео људе.

(Ако нешто и не звучи добро, није до текста, до превода је. Унапред се извињавам.)

* * *

Пре пар година сам био гост у Start The Week где сам био ауторитативно обавештен од стране веома истакнутог новинара да је цео тај Интернет само блесава мода као аматерско радио педесетих и да сам, уколико мислим другачије, стварно помало наиван. Веома је британска та црта - природна, можда, за земљу која је изгубила империју и добила господина Блобија - бити сумњичав према промени.

 
2012-12-15 21:24:54
Ljubav

Рефлексија

marco_de.manccini RSS / 15.12.2012. u 22:24


Ех, злурадост, срећа наша и утеха, узданица и прилика.

Није баш најбољи осећај, али је близу, покреће, искрена је и ослобађа. Ипак је, каква - таква, радост у питању.

 

 

 
 (или како је пропала једна армија и њена више него праведна ствар)

Брзо је завршио, преко реда, тек је 8:30, о пумпи не мора још да брине, Белић је тамо, то је бар једна, и можда једина, поуздана ствар с њим -- изгуби се некуд тек после десет -- па је зато Дејан пумпаџија, засуканог рукава, држећи руку савијену у лакту да би у превоју задржао крвави комад вате, пошао ка кантини да нешто поједе пре него што му се потпуно смрачи пред очима. Сокић који је добио у стационару откако је дао крв је испио још тамо, чак му је и пријао, али двадесет-грамску мармеладу није ни погледао. Дај то оном сероњи што се бунио у реду, кажи му, десетару, рек'о ти онај да можеш да му полижеш, казао је војнику болничару кад је једном руком натукао капу и кренуо.

 

 

Objavljujem ovde jednu noviju prepisku s Maksom, sa G+.

* * *

Marco: Makso, ti si dobar poznavalac zena, zar ne?

Maksa: Hmmm, da, znam nešto malo. Ranije sam znao i više, al' me te stvari ne vuku kao pre, malo mi to dosadilo. Kaži, šta te muči?

Marco: Ma meni je i ovako super, sve, stvarno mi je lepo, nego, mislim, hajde da se potrudim da budem i bolji, pa sam mislio ... to, oko zena ... kako do ... hmmm, kako bih rekao ... do ispunjenja ...

 

 

Скоро сам упитао пријатељe да ми препоручe неколико књига које су релативно нове (нисмо улазили у прецизне дефиниције, али се подразумевало нешто као последњих двадесетак година, дакле ништа Андрић, Киш, Пекић, Селимовић, Тишма, Црњански, ...), у оригиналу написане на српском, и добре. Понудили су, без претензија да списак буде потпун или икако уређен (уосталом, састављен је необавезно, преко залогаја, уз обећање да ће додати још кад се отрезне и сете), са експлицитном напоменом да је субјективан (а какав иначе?), шест наслова,

Тата (Крсто Поповски),
Комо (Срђан Ваљаревић),
Looney Tunes (Светислав Басара),
Страх и његов слуга (Мирјана Новаковић)
Судбина и коментари (Радослав Петковић)
Под сенком крила (Предраг Брајовић)

 

Драган Јовановић је имао озбиљан проблем. Све је почело пре пар недеља, одмах по објављивању изборних резултата.

Реакција у највишим круговима је, како и приличи, била брза и кривац, Јован Лазаревић из Мале Иванче, општина Сопот, је одмах пронађен. Председништво је усвојило хитне мере, јер се са таквим стварима никако није шалити нити одлагати их, и одлучено је, онако како је једино и могло, строго, веома строго, али примерено пропусту, да се показана неодговорност Јована Лазаревића казни искључењем из свих управних одбора.

 

 

избори су, време смене, мењамо се у поштене,

нови људи, нове листе, само вам се чине исте,

разлика је, овог пута, огромна, а нетакнута,

померамо из лежишта, из корена, ником ништа,

окрећемо наглавачке, пет-шест нула, три двотачке,

радићемо с душом, с жаром, све по новом, ал' по старом,

план имамо, спремни

 


Репортер: Сви грађани здушно подржавају акцију чишћења Србије. Да ли бисте нам могли рећи који су досадашњи успеси на том плану?

Одговор: Почистили смо буџет!

Репортер: Неке ситне душе замерају да акција чишћења можда није морала да почне баш одатле.

Одговор: Завидници не признају никакве успехе. Чак ни тако очигледне.

 

Постоји јасан моменат кад журка почиње. Неки гости су стигли, неки још нису, светло је још увек прејако, ништа још није просуто или упропашћено, шавови на чарапама још нису пошли, жуљеви од неудобних ципела су тек у почетном и неприметном стадијуму, моја будућа девојка има у плану неког сасвим трећег ... и ту се негде прекидају звучне пробе, светло се пригушује, појачало одврће на праву меру (која је преко сваке мере) и пушта се прва песма, песма која отвара журку.

Моменат у ком журке завршавају је много мање препознатљив. Крај се обично развуче, у истом тренутку неки људи скупљају чаше и носе их према кухињи, љубе се у ћошку, љуљају се ван ритма на средини собе, разговарају и пуше уз прозор, повраћају у купатилу, навлаче капуте и полазе на бурек, моја нова девојка размишља да ли је било паметно што ми је дала прави број телефона, ... Делом због ове недефинисаности краја, а делом и због извесних хемијских и биолошких процеса који уз крајеве иду, много се слабије памте песме које су затвориле добре журке.

 

marco_de.manccini

marco_de.manccini
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  15.08.2008 VIP izbora:  140 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana