Dečakove čarape su počele da nestaju. Svaki dan po jedan par. Prve nedelje niko nije ni primetio, ali na kraju druge, u subotu, kad je počelo ponestajati čarapa u ladici, a nisu se mogle naći ni u prljavom vešu, stvar je izbila na videlo. Dečak nije umeo da kaže gde su i kako nestaju. Uostalom njega čarape i ne iteresuju previše - rekao je da ne treba brinuti, nije ni siguran da mu uopšte i trebaju.

 

Zaboravi na sve što znaš, 
opusti se sad, ne traći svoje vrijeme


Pamćenje je ponavljanje. 

Ko ne pamti osuđen je da ponavlja? Ništa nije besmislenije. I ne samo zbog toga što je nemoguće ponoviti neupamćeno. 

Zaborav je klica svežine, trenutak stvaranja. Zaborav je temelj novom. 

A upravo je pamćenje ponavljanje. 

* * *

To
 

Stvari uvek treba početi malim koracima

Primetio sam da sam malo otežao. Nije mi jasno kako, pa ja uopšte ne jedem mnogo. Nema veze, odlučim da rešim taj problem još danas. Upisaću se u teretanu da vežbam, samo moram prvo da odem do banke da podignem novac za članarinu. Odem kolima do najbliže banke, tu odmah na uglu, i baš kad sam prilazio setim se da nemaju automat kojem se može prići kolima. Koja gnjavaža! E nema šanse da sad stanem, parkiram i izlazim iz kola da bih ušao u banku. Setim se da se tri kilometra niže nalazi druga banka koja ima automat

 
So you go, and you stand on your own 
And you leave on your own
And you go home
And you smile
And you want to read

Ha! Beo-grad, kako da ne. Prljav, ružan, u raspadu. I skroz siv, siv, siv. To mi je, kao klincu, uvek padalo na pamet kad bih izlazio iz železničke stanice. Utisku nije pomagao prolazak pored autobuske, izbegavajući šibicare, pa kroz park ispred Ekonomskog, izbegavajući pedofile, pa uz Kameničku, izbegavajući džeparoše i preskačući kore od lubenica, pa na sedamdesetdvojku.

 
2010-07-14 06:48:58
Nauka

Bravo klinci!

marco_de.manccini RSS / 14.07.2010. u 07:48

Na upravo završenoj Međunarodnoj Matematičkoj Olimpijadi (najznačajnijem godišnjem takmičenju iz matematike za srednjoškolce) u Kazakstanu ekipa Srbije je osvojila deseto mesto. Prvih deset ekipa po ukupno osvojenom broju poena su 

1 Kina           197 6 0 0 
2 Rusija        169 4 2 0 
3 USA           168 3 3 0
4 J. Koreja    156 4 2 0
5 Kazakstan  148 3 2 0
6 Tajland       148 1 5 0 
7 Japan         141 2 3 0
8 Turska        139 1
 

Srećna zvezda ili šta, ali jedini čovek, osim mene i jednog asistenta na fakultetu, koji je znao da upravlja takvom aparaturom je pobegao preko granice čim je ugrabio priliku. U stvari, nisam razumeo, možda je i umro. Državi se to svakako svodi na isto. Onom asistentu nije padalo na pamet da se otkaže od posla koji se uglavnom sastojao od kafe pauze, surfanja na mreži i igranja ping-ponga u podrumu fakulteta, tako da sam bio jedini kandidat. Pokupio sam uverenje o diplomiranju sa studentskih pitanja (diploma će doći kasnije) i rekao onom asistentu da može slobodno da ide dođavola jer više neću morati da ga moljakam za pristup u laboratoriju, dobiću ja sad svoju. 
 
2010-05-04 17:31:37
Kultura| Umetnost| Život

What's opera for, doc?

marco_de.manccini RSS / 04.05.2010. u 18:31


Ponekad bi, u sedam ujutro, zazvonio telefon.

- Možeš li da dođeš da pričuvaš klinca dok sam ja na probi u operi? Izvini što je ovako iznebuha, ali zovem već nekoliko dana, nikako da te dobijem.

Ma mogu, kako da ne mogu. Hoću. Nisi ni mogla da me nađeš, nisam svraćao kući par dana. Legao sam tek pre pola sata da konačno otresem noć. U onom drugom, dnevnom, životu sam, kao i ostali moji vršnjaci, nalazio premalo mesta i nade da će ga ikada biti, pa sam ga prepustio odraslim i sposobnim i ćerdao ga na spavanje i čitanje, čekajući noć, izlaske, muziku i devojke.

 

 

Tadiza, odnosno TAkozvanog Direktno IZabranog, su, kažu, neki tamo Šarićevi drugari vređali preko nekakvih novina, sve u šiframa. Evo uvrediše ga sad i preko Fejsbuka, malo manje šifrovano. Na primer, pominje se mečka, nimalo zakukuljeno.

Tadiz ne zna kome se toliko zamerio, pa će pitati SAD za pomoć da vidi ko mu to nije prijatelj na Fejsbuku. Oko onih Šarićevih drugara je valjda već pitao Crnu Goru.

 

 

Ja sam Napoleon. U to ne može biti nikakve sumnje. Ja sam jedini koji tako misli i upravo to je nepobitna potvrda mog identiteta.

Dani slave su iza mene, zatvoren sam ovde na Institutu Sveta Jelena, ali ne žalim se. Šetam, sedim, opet šetam, malo napolju, malo u sobi, i razmišljam. Svoje misli zapisujem na blogu. Čitanost je jako mala, ali to me neobično raduje. Mrzeo bih da je drugačije. Oh, oh, kako bih to mrzeo.

 


Sedamnaest vozila na raskrsnici, semafor ne radi, policajac leži mrtav na sred asfalta, jedna ruka mu je izgleda slomljena, drži je pod pravim uglom, a ona druga ukočena, skroz pravo, ambulantna kola i vatrogasna kola idu u suprotnim pravcima, jedan od njih mora da je zalutao, tramvaj, avion i konj čekaju sa jedne strane i daju žmigavac iako su prestrojeni za pravo, a kolona predškolske dece bez pratnje i biciklistička trka sa pratnjom nailaze sa druge strane dok se spušta rampa za voz.

 

marco_de.manccini

marco_de.manccini
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  15.08.2008 VIP izbora:  140 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana