Patrijarha Pavla prvi put sam video u onoj najčudnijoj a njemu toliko primerenoj situaciji: u trolejbusu broj 11. Utrčavši na početnoj stanici na Kalemegdanu u jedan od sporih, teških, zelenih gorostasa koji su pravili duboke brazde u rastopljenom beogradskom asfaltu, ugledah ga na izdvojenom mestu iza vozača. Patrijarh je, kao i obično, javnim prevozom prelazio put od Patrijaršije koja je bila tu ispod pa do kuće u kojoj je stanovao negde iznad Slavije. Nisam mnogo znao o tananom prvom svešteniku naše Crkve, ni tada ni danas me religija nije privlačila, ali sam ga zasigurno prepoznao. I iznenadio se, itekako. Ko bi očekivao da se čovek tog statusa, kome je omogućeno da ima odgovarajuće pogodnosti, vozi trolejbusom?

Sećam se da mi je za oko zapala velika crna torba, nisam siguran da li je bila od prave ili veštačke kože, ona kakvu su nosili mnogi službenici koje sam mogao videti na svakom uglu. Nije dangubio. Svih tih nekoliko stanica koje smo prešli istim vozilom čitao je neku knjigu. Ja, sa druge strane, nisam mogao da skrenem pogled sa njegovih sitnih leđa i svešteničke kape na pognutoj glavi ispod koje su se videle sede vlasi.

Sećate li se Ozona, na Dvestadvojci?

Za one mladje, bila je to kultna radio emisija koji je vodio Dača Kocijan. Nedeljom uveče, emisija je bila zv(n)ana i kao "Poruke lične prirode". Bila je to prilika da svako ko poželi ostavi poruku u kojoj bi ponudio upoznavanje, druženje, kratku ili dugoročnu vezu. Moj prijatelj Zuki upoznao je tako svoju kasniju suprugu.

 

***

 

Zamislite oko stola društvo: Lidijaz, Mikimedic, Spiridon, Čovek u belom, Mozaik, Corto Maltese, Ana Barfield, Buzzgrowl i MilutinM? Kako izgleda; moguće? E, pa, sinoć se ovo društvance koje se znalo samo po nadimcima sa ovog bloga okupilo u Ženevi, u kafiću Žirafa koje je "naše mesto" u ovom gradu. Bio je to prvi sastanak romandskog odeljenja Bloga b92 - može se reći Ž92!

 

Dokle, bre? O'ladite malo

Prepoznatljiva ekscentrična pojava raščupanog čudaka zaraslog u bradu, obučenog u srednjevekovnu odeću, koji duva u flautu stojeći elegantno na jednoj nozi ili skakuće po bini bečeći se urokljivim očima na publiku dok peva jakim polumekećim glasom, jedna je od najpoznatijih figura rok scene već više od 40 godina. Intrigantan i provokativan, istrajan u svojim namerama i idejama, čudak i sposoban čovek, uspeo je da opstane i pored slabih kritika stručnjaka i promena stilova na svetskoj muzičkoj sceni.

 

Priča o Ianu Andersonu je priča o jednoj o najstarijih aktivnih rok grupa. Ili, drugačije rečeno, priča o Džetro Talu (Jethro Tull) je priča o Ianu Andersonu, frontmenu (kako se to danas moderno kaže), pevaču, autoru skoro svih pesama grupe i jednom od najdugotrajnijih magova roka. 

 

Da pokušam da je ukratko ispričam, iz ugla nekoga kome je Džetro Tal bio jedna od muzičkih grupa koja je obeležila odrastanje i mladost, nekoga ko je njihovu muziku razumeo instiktom, ne može da objasni najbolje zašto i neće se ljutiti ako imate sasvim oprečno mišljenje.

 

Ovoga dana Prekinu svadju. Potraži zaboravljenog prijatelja. Obustavi sumnju i zameni je poverenjem. Napiši ljubavno pismo. Podeli neku vrednost. Daj laki odgovor. Podrži mlade. Pokaži odanost rečju i delom. Održi obećanje. Odvoj vreme. Predupredi ljutnju. Oprosti neprijatelju. Slušaj. Izvini se ako nisi u pravu. Pokušaj da shvatiš. Prezri zavist. Preispitaj svoje zahteve drugima. Pomisli prvo na nekoga drugoga. Budi zahvalan, ljubazan, otmen. Smej se malo više. Zasluži poverenje. Bori se protiv zlobe. Osudi samozadovoljstvo. Izrazi svoju zahvalnost. Moli se svom Bogu. Obraduj

Još jednom ustupam prostor ahtitekti Branislavu Jovinu, blogeru bez autorske opcije

 

Otvoreno pismo predsedniku Demokratske stranke Borisu Tadiću

Poštovani Predsedniče,

Pedeset godina posvećenih planiranju, projektovanju i izgradnji Beograda me obavezuju da Vas upoznam sa fatalnim odlukama prethodnog i aktuelnog gradonačelnika Beograda.

Imamo čast obavestiti Vas da je u petak 13. novembra 2009. godine održan Kongres ujedinjenja prve nevladine organizacije za zaštitu manjinskih prava blogera b92

BUBE92

Nevladina organizacija Blogeri Ujedinjenog Be92

Ovo, još jednom, nije sportski blog!!!

Danas na vimbldonskom meču izmedju dve izuzetne belgijanske teniserke, po staroj tradiciji kojoj Englezi arogantno robuju, mogalo se čuti da se sastaju: Miss Henin protiv Mrs Clijsters.

Za dobar broj nas pivopija, odgovor na pitanje "koje je pivo najbolje na svetu?" glasi: hladno! Medju onima koji se trude da tu ocenu donesu sa malo više parametara, lome se koplja o tome da li su bolja ona belgijska ili češka. Belgijanci se oslanjaju na svoja jaka piva i sa ponosom ističu da imaju zvanično najbolje pivo na svetu - Trappist Westvleteren, dok Česi mirno i bez uzbudjenja uživaju u svojim tradicionalno kvalitetnim svetlim napicima. Ipak, ako bi me neko pitao koje pivo zaslužuje moju posebnu ocenu i naklonost, odgovor bi zasigurno bio Gines.

Jezik naš nasušni, pun je zamki. Ima puno začkoljica koje ga čine komplikovanim, te je teško govoriti ga sasvim pravilno. Evo, i ovih par uvodnih rečenica sigurno krije neku gramatičku grešku, koliko god se ja trudio da pravilno govorim i pišem. Mom uhu posebno nisu drage tri nekima uobičajene greške ili fraze. Uz sav rizik da kao polukvalifikovan govornik srpskog jezika dobijem dosta ispravki od onih koji su za to veoma stručni, reših da ovo (kako se to moderno kaže) podelim sa vama.