Pre neki dan objavljeni su podaci o najvećim zaradama u Švajcarskoj, jednoj od zemalja u kojoj žive veoma bogati ljudi i gde je standard na visokom nivou. Podaci su zanimljivi, ne samo da vidimo koliko ti bogataši zaradjuju, već i da razmotrimo neke odnose u javnosti ovakvih informacija i odnosima medju radnim ljudima koji ostvaruju višak profita.

 

Najpre, želeo bih da pohvalim praksu da se objavljuju podaci o zaradama, pogotovo onih koje su najviše na lestvici. To je izuzetan primer javnosti u radu. Nisam već neko vreme u Srbiji pa ne znam da li toga ima i u nas, ali nešto mi se čini da je jedna od najaktivnijih sportskih radnji naših menadžera preskakanje prijavljivanja prihoda.

 

Evo podataka o iznosima najviših zarada u Švajcarskoj.

 

Prosečna godišnja plata izvršnih rukovodilaca u velikim kompanijama bila je u proseku 2,8 miliona švajcarskih franaka ili 1,75 miliona evra. Ako vam se čini da je ovo mnogo, možda će vas iznenaditi podatak da je ovaj iznos u stvari manji za 9% u odnosu na 2006. godinu! To je posledica strašne dubioze u kojoj se našla UBS - najveća banka u zemlji, čime je prouzrokovan veliki pad zarada njihovog menadžmenta.

 

Kao uvod u tekst, pogledajte ovaj video klip. Upsala run - 68 kilometara od Stokholma do Upsale za 10 minuta i 18 sekundi. Moguće? Odradio Ghost Rider!

Pažnja: ne pokušavajte ovo sami da izvedete.

U proleće 2000. godine, u "Panoniji" kod Bačke Topole, organizovao sam seminar za nevladine organizacije aktivne u oblasti životne sredine. U mirno toplo jutro, dok su Dubravka i Milenko iz Tima 3 radili sa polaznicima, nas četvoro organizatora seli smo iza ćoška, pred kiosk koje prodaje osnovne potrepštine malobrojnim stanovnicima ovog poljoprivrednog dobra, i onako opušteni uzeli po pivo. Ko na klupu, ko na gajbu. Uključujući i tadašnju direktorku Draganu koja se u početku jadna snebivala. Ali i ona na kraju sede sa nama. U tom, staje pred kiosk auto bosanskih tablica kojim naš

Prognoza za ponedeljak je bila tačna - osvanuo je oblačan dan u Boki Kotorskoj. Naši domaćini predložili su da stoga odemo do Njeguša i Ivanovih Korita, prošetamo i vidimo mog prijatelja Laza.

Tata, imaš poruku!

 

Ovako se oglašava moj mobilni kada mi stigne neki SMS. Snimio sam glas svoje kćerke sa željom da me podseća na nju. A i: što bi me cimao neki рингтон koji je osmislio neki tehničar tamo negde u Finskoj?

 

Kako sam malke nagluv, postavio sam sebi za osnovni zvuk onaj drečavi stari zvuk telefona. Žena, kćerka i ja medjusobno se zovemo "ludim žapcem", što nas seća na način na koji smo se jedno vreme šalili :-)))

Savez izviđača Srbije ušao je u godinu jubileja. Ove godine, slavimo 100 godina od formiranja prvih skautskih jedinica u Srbiji, koja je kao jedna od prvih zemalja u svetu i osnivač Svetske organizacije skautskog pokreta.

Ponukan prethodnim blogom, nisam mogao da ovo ne napišem

 

 

Od kada se bakćem po Evropama, imam problem sa "pravom" kafom. Ovoliko godina konzumiranja crnog gustog napitka koji zovemo "turska kafa" (nije tačno da ga turci zovu "srpska kafa"), dovelo me je do toga da su mi druge kafe (sa izuzetkom espresa) prilično bljutave. Što bi se reklo: kao da je crnac oprao noge! Kada počnem da pijem uobičajenu mi u kancelariji filterušu, stomak mi traži nešto jače i počinjem da se nalivam, tako da u toku dana popijem i po litar i onda sam sebe podsećam

Prolazite li brežuljkasnim predelima oko Fridrikshafena, uz tromedju koja preko jezera Konstanc Nemačku odvaja od Austrije i Švajcarske, izmedju beskonačnih voćnjaka videćete visoke drvene stubove povezane žičanim mrežama. Ne, ne radi se o sistemu antena - prolazite pored polja na kojima se uzgaja hmelj, sirovina koja pivu daje neophodnu gorčinu.

Ako imate vremena, svratite do Muzeja hmelja u Tetnangu, gde možete dobiti obilje zanimljivih informacija o načinu na koji se hmelj nekada obradjivao i danas se obradjuje.

Iliti: vesele dogodovštine prilikom ulaska, boravka i izlaska iz Albanije

 

Odmor na Ohridu je idealna prilika da se obidje susedna Albanija. Dobro, skoro svima koji iz Srbije dodju u Ohrid na odmor to je daleko od pameti, ali meni, kao skoro nosiocu albanske spomenice sa 6 odlazaka do sada, djavo nije davao mira sve dok nisam ubedio društvo da odemo. Da li sam bio u pravu, procenite sami.