Tik uz autoput, u smeru ka Nišu, nedaleko od novobeogradskog Bloka 28 već godinu dana čeka jedan braon-beli pas. Uvek je sam. Ne dozvoljava nikome da mu se približi. "Druži se" samo sa bukom automobila i zagađenim vazduhom prometne saobraćajnice. Nikada ne maše repom. Uzdignutih ušiju i pogleda uprtog uz autoput on čeka i veruje da će se oni koji su ga baš tu ostavili, vratiti.

Ne odaziva se nikome, uprkos tome što su stanovnici obližnjeg kvarta pokušali da ga dozovu svim "psećim" imenima. Ponekad načulji uši na zvižduk.

Tu je od jutra do mraka. Odlazi da prespava negde, ali stanari, koji ga hrane nisu uspeli da uđu u trag njegovog prenoćišta. Ni kiša, košava i vetar ga ne sprečavaju da čeka.

april 2006.

Ovo je prvi od tri teksta kojima ću pokušati da predstavim ovu azijsku zemlju. Radio sam ih na osnovu podataka sa raznih strana, kao i ličnih zapažanja tokom dvanaestodnevnog boravka. U narednim nastavcima imaćete priliku da čitate o nekim mestima i načinu života u Bangladešu. Potrudiću se da što pre postavim na Net i album mojih fotografija.

Bangladeš je jedna od zemalja u Aziji o kojima se malo zna. Mada nije tako poznata kao Nepal ili Indija, ova zemlja ima svoje zanimljivosti koje zovu na otkrivanje.

Domaćini kažu da je to zemlja

U poslednje vreme, u Švajcarskoj se pojavljuje čudan pokret koji se najpre javio u Francuskoj još početkom devedesetih, a prisutan je i u Kanadi, Španiji, Engleskoj, Austriji, SAD, Nemačkoj, Italiji, Belgiji i drugim zemljama. Radi se o Frontu za oslobadjanje baštenskih patuljaka! Prvi 'napadi' ovog oslobodilačkog pokreta javili su se nedavno u okolini Friburga a, evo, pojavili su se i u kantonu Vo - u okolini Lozane.

Neki bi rekli da su navijači koji prate bilickističke trke najveći fanatici u sportskim nadmetanjima. Ja mislim da su neviđeni kreteni, pogotovo veliki broj isfrustriranih manijaka koji više smetaju nego što pomažu takmičarima. Oblače se kao idioti (za neke je bolje reći da se skidaju kao idioti), nose jelenske rogove, trče pored bicilista, polivaju ih vodom, udaraju, guraju, unose se u lice, sklanjaju u poslednjme trenutku (ako se uopšte i sklone).

Ko smo mi? Šta tražimo ovde? Šta radimo ovde? Šta radimo jedni drugima? Šta radimo bićima i stvarima oko sebe? Dokle možemo ovako? Da li treba samo da slegnemo ramenima i uživamo u komforu koji imamo ili da učinimo nešto?

Ako vas put kojim slučajem dovede do Turkua, grada na jugozapadu Finske čiji stanovnici još ne mogu da prežale što je posle jednog od nekoliko velikih požara prestonica odavde preseljena u Helsinki, nemojte se začuditi ako vam domaćini ponude da popijete piće u banci, apoteci, vrtiću, školi ili čak toaletu. Sve ovo su zgrade koje su nekada služile izvornoj nameni. Međutim, s godinama, sve su gubile tu funkciju i onda, i najboljem finskom maniru, praktično i jednostavno korišćene za nešto drugo: pretvarane su u barove koji su omiljena sastajališta lokalaca i posetilaca, ali sa posebnim šmekom vezanim za prethodnu funkciju.

Barselona inspiriše umetnike.  A i grad sam puno ulaže u kulturu i umetnost. Vidi se to na svakom koraku - gde god je moguće naići ćete na skulpturu, mural, svirače... Pokušaću da ovde napišem nešto o slikarstvu, literaturi i muzici u Barseloni. 

*** 

Nema umetnosti bez erotike. 

Pablo Pikaso 

Sa posebnim zadovoljstvom ponovo ustupam prostor Florianu - za akciju koja svakako zaslužuje pažnju.

Ako ste jedriličar a približava se 1.maj najverovatnije nećete imati dilemu gde ćete biti u Srbiji za Prvomajski uranak. Tradicionalno, Palić nakon onih uskršnjih, otvara sezonu regata sa većim koeficijentom (za nejedriličare – ako takvih uopšte ima, to bi uslovno rečeno bilo takmičenja na kojim se plasman više boduje zbog težine regate).

I ove godine jedrilo se u klasama od optimista, lasera pa do fina i 470- ke. Prvi dan je  po lepom vetru odvoženo tri trke čima je regata već proglašena uspelom (tri trke je minimum za punovažnost rezultata regate). Drugi dan je prošao bez vetra, a trećeg sa slabim vetrom - tako da je odvožena samo još jedan trka.