Moj današnji dragi gost: Florian

Antički filozof Diogen je najupečatljiviji predstavnik sokratovske škole Cinizma. Šta bi on, da je danas živ i u punoj snazi, rekao današnjim našim politikantima?

Piece of my heart!

Priča o Ianu Andersonu je priča o jednoj o najstarijih aktivnih rok grupa. Ili, drugačije rečeno, priča o Džetro Talu (Jethro Tull) je priča o Ianu Andersonu, frontmenu (kako se to danas moderno kaže), pevaču, autoru skoro svih pesama grupe i jednom od najdugotrajnijih magova roka. 

Da pokušam da je ukratko ispričam, iz ugla nekoga kome je Džetro Tal bio jedna od muzičkih grupa koja je obeležila odrastanje i mladost, nekoga ko je njihovu muziku razumeo instiktom, ne može da objasni najbolje zašto i neće se ljutiti ako imate sasvim oprečno mišljenje.

Za one mladje, bila je to kultna radio emisija koji je vodio Dača Kocijan. Nedeljom uveče, emisija je bila zv(n)ana i kao "Poruke lične prirode". Bila je to prilika da svako ko poželi ostavi poruku u kojoj bi ponudio upoznavanje, druženje, kratku ili dugoročnu vezu. Moj prijatelj Zuki upoznao je tako svoju kasniju suprugu.

***

Zamislite oko stola društvo: Lidijaz, Mikimedic, Spiridon, Čovek u belom, Mozaik, Corto Maltese, Ana Barfield, Buzzgrowl i MilutinM? Kako izgleda; moguće? E, pa, sinoć se ovo društvance koje se znalo samo po nadimcima sa ovog bloga okupilo u Ženevi, u kafiću Žirafa koje je "naše mesto" u ovom gradu. Bio je to prvi sastanak romandskog odeljenja Bloga b92 - može se reći Ž92!

Igrale se delije

Sećaš li se, ratni druže, kad smo vojevali

Selo moje, lepše od Pariza

Niko nema što srbin imade

Beograde, Beograde, na ušću dveju reka ispod Avale

To su moji zumbuli i lale, ja sam rodjen u Srbiji, brale

Još jednom moj gost: Edi-va

Me

U koži svojoj mi je zima. Drhtim iz dana u dan Sve više, jer nemam čime da se pokrijem, da nadomestim toplinu koju sam proterala jer je lažna bila. Kako da pronadjem plamen koji sama izgasih, a da ne bude veštački, onaj što se podstakne pomoćnim sredstvima za lakšu, efikasniju i bržu zapaljivost?

Znate onu prvu misao s budjenjem, koju Odbacite u istoj milisekundi, jer ne želite da vam ona započne dan? Ta misao je nestala, i to je dobro, ali zašto mi je onda toliko zima? Htedoh da je se rešim, a sad mi treba zamena za istu, jer me je ta misao o pogrešivosti jedne životne odluke terala da tražim rešenje ... Ušta se zavrzoh, da mi je znati?

Evo prsti mi trnu, iako su u pokretu …

Imam za razmenu sličice Životinjskog carstva sa brojevima: 5,29,30,31,85,132,161,171,176, 177,187,210 i 217

Da se nadjemo danas popodne ispred škole da tapkamo? Imam neke nove sličice.

U detinjstvu, kao i svi drugi, sakupljao sam razne sličice. Grdna majka od svoje male plate izdvajala je redovno po malo više od samog džeparca za poneku čokoladicu sa sličicama. A i od džeparca smo brat i ja odvajali samo da kupimo što više. Bila je to prava opsesija. Medjutim, kad sam shvatio kako se sličice sakupljaju u Švajcarskoj, shvatio sam da smo za nih mala deca, u pravom smislu tog izraza.

No, da se vratim prvo na moja sećanja na sličice.

Košarka, i njena lokalna varijanta basket, obeležili su moju mladost. U to vreme naša košarka počela je da dominira svetom i nije bilo nas klinaca koji nismo svaki dan ubacivali loptu u obruč i sa uzbudjenjem pratili naše klubove i reprezentaciju. Bilo je to jedno neverovatno vreme zanosa i ponosa.

Kao i sve, i košarka se promenila. Danas je prilino drugačija nego nekada. Prirodno: to je način da se bude moderan i u "dosluhu sa vremenom". Ipak, ima par stvari koje mi baš nisu po volji. Onako, iz ugla nekoga ko je nekada uživao u ovom sportu a sada ga prati sa distance.