Za sovu i ševu.

U kojoj fazi ste vi?

Severn Kuji-Suziku imala je samo 12 godina kada je održala čuveni govor na Samitu o Zemlji Ujedinjenih Nacija u Rio de Žaneiru 1992. godine. Jedno dete uputila je jasne poruke predstavnicima svih zemalja sveta. Govorila je o krčenju šuma, hemikalijama u vazduhu, problemima sa otpadom, pohlepi i biljnim i životinjskim vrstama koje nikada nećemo moći da oživimo. Koliko god njen govor bio dečiji i u neku ruku romantično idealistički, poruke su bila jasne:

Ako ne znate kako da promenite stvari, nemojte ih još više pogoršavati.

Ako ja izgubim budućnost, to nije isto kao ako vi izgubite izbore ili nekoliko poena na berzi.

Ako je dete sa ulice koje nema ništa spremno da deli sa drugima, zašto su oni koji imaju sve još uvek toliko pohlepni?

Za svog dosadašnjeg života, sanjala sam o krdima divljih životinja, džunglama i prašumama punim ptica i leptira, ali sada se plašim da će oni opstati dovoljno dugo da ih moja deca vide.

Ovo nije blog o nogometu, mada moram fudbalom da počnem. 

Narode blogerski,

Pre neki dan, nekako sasvim slučajno, shvatio sam da će moja dvadesetogodišnja kćerka za koju nedelju imati priliku da prvi put u životu ostvari svoje građansko pravo - da će glasati. Kako deca brzo rastu!
Podsetilo me to na mnoge izborne faze i promene koje sam iskusio.

(Ovaj tekst je objavljen na blogu Krovne organizacije mladih Srbije Glas za mlade)

Košarka, i njena lokalna varijanta basket, obeležili su moju mladost. U to vreme naša košarka počela je da dominira svetom i nije bilo nas klinaca koji nismo svaki dan ubacivali loptu u obruč i sa uzbudjenjem pratili naše klubove i reprezentaciju. Bilo je to jedno neverovatno vreme zanosa i ponosa.

Kao i sve, i košarka se promenila. Danas je prilino drugačija nego nekada. Prirodno: to je način da se bude moderan i u "dosluhu sa vremenom". Ipak, ima par stvari koje mi baš nisu po volji. Onako, iz ugla nekoga ko je nekada uživao u ovom sportu a sada ga prati sa distance.

Kafana "Na ćošku Šumadije" nalazila se na prevoju jednog brda, odmah ispod ramaćkog visa, na granici atara sêla Dobrače i Stragara. O povezanosti i uzajamnoj zavisnosti ljudi iz ovog kraja najbolje svedoči grejno telo u mehani, koja ima dva odeljenja. U jednom se nalazi furuna dudnjara, a u drugom ulazi sulundar u odžak. Tako čunak prolazi ispod plafona pa se narod na oba mesta greje, a toplota se iskoristi u najviše mogućoj meri. U ovoj kafani sede zajedno Srbokleti i Srbogružani i međusobno se sve razumeju, iako svako govori svojim jezikom.

Bon je grad muzeja. U tako malom gradu, u poredjenju sa drugim metropolama i prestonicama, smešteno je toliko mnogo zanimljivih zbirki, od Muzeja moderne umetnosti nemačke, preko Umetnikog i izložbenog paviljiona Savezne Republike Nemačke, Muzeja Rajne sa kosturom čuvenog neandertalca, Egipatskog muzeja, Akademskog muzeja umetnosti, Muzeja žena, sve do sjajnog prirodnjačkog Muzeja Aleksandra Keniga. Ceo niz zanimljivih mesta za obilazak smešten je u okviru "muzejske milje" - Musemsmeile. Stanovnici Bona s ponosom ističu da je 1770. godine ovde rodjen Ludvig van Betoven, možda najveći kompozitor svih vremena. Njegova kuća je očuvana u izvornom obliku i danas je muzej sa obiljem predmeta i sadržaja, uključujući portrete, originalne rukopise, prva izdanja njegovih remek dela, njegov poslednji veliki klavir i trubu za uvo (stari model slušnog aparata). Velikom umetniku je posvećena i Digitalna Betovenova kuća i Medjunarondi Betovenov festival u Bonu. 

No, ja nisam imao vremena da obilazim umetničke ili prirodnjačke muzeje. Bio sam kratko u poseti glavnom gradu Zapadnog dela nekada podeljene zemlje, i to na sastanku u Ujedinjenim Narodima, te nisam imao vremena niti bi raspoložen za tako nešto. Umesto toga, odabrao sam da saznam više o četrdesetogodišnjem periodu podeljene zemlje i naroda. Upravo stoga, iskoristio sam priliku da posetim Muzej istorije Savezne Republike Nemačke - Haus der Geschichte der Bundesrepublik Deutchland.