31. mart 2006. 

Prirodom posla, putujem raznim prevoznim sredstvima. Najčešće avionom. Bez lažne skromnosti, imam običaj da kažem da neko ustane i krene tramvajem na posao, a ja ustanem i krenem dalje avionom. Mada, svih prethodnih pet godina dok sam radio u Jugoistočnoj Evropi, najveći broj putovanja bio je "prašinarski" - vozom ili putevima, autobusom ili kolima. Priznaćete, to baš i nije bilo lako. Dešavalo mi se čak da stopiram izmedju sprskog i bošnjačkog dela Bosne davne 1998. godine, ili da dva puta putujem kolima sa beogradskom registracijom po Kosovu (bez Metohije) 2002-ge. Luda glava.

Belgija je zemlja u kojoj postoji čitava kultura zasnovana na pivu i oko njega. Stoga nije čudno što je jedna od zanimljivosti Brisela bar Moeder Lambic u kome možete popiti neko od skoro hiljadu različitih vrsta piva. Ovaj bar je bio lokalno mesto, sa posebnom atmosferom, sve dok gazda nije počeo da ga reklamira. Sada ne može da se odbrani od radoznalih turista koji nadiru sa željom da vide i to čudo. Kažu da mu neće pasti na pamet da se reklamira u narednim izdanjima turističkih vodiča Brisela.

 

Sam.

Izviđač tuđih položaja je sam. I treba da bude sam, mada biti sam zna da ne bude lako. Sam sa sobom, sebi jedino društvo, jedini savetnik i jedini sagovornik.

 

Prošlog ponedeljka probudio sam se u gostinskoj sobi moje litvanske saradnice, negde na periferiji Vilniusa. Posle prelepih i ne tako toplih petka i subote, uporna skoro-jesenja kiša nam je umalo upropastila posetu znamenitostima juga zemlje i njenog glavnog grada. Soba je bila okupana žutom svetošću. Sjajno - sunce se raduje mom poslednjem prepodnevu u Vilniusu! Šta bi više poželeo pasionirani amater fotograf?

- Хало, хитно је: мачка ми се попела на дрво и не могу да је скинем!

- Госпођо погрешили сте број.

- Ма, не околишите, маче је мало и може да падне сваки час!

- Извините, али стварно...

- Немам ја времена да извињења - грана је изнад прометне улице и ако падне прегазиће је!

- Ама, госпођо, добили сте Ватрогасну бригаду.

- А ... па што не кажете одмах. А који је број службе за спасавање животиња?

 

Колико пута вам се десило да вас позове неко ко нема никакве везе са вама? Колико пута вам се десило да грешком окренете потпуно погрешан број?

 

Који је број за ватрогасце код нас: 93 или 94, или можда 96? Не то је за телеграме. У ствари за кварове. Ма, чекај да видим...

Kako ne biti kada ih pogledaš

 

Moj dragi gost: Florian

  

Predrasude su sastavni deo naših života, pa je jedna na koju sam nedavno naišao dok sam objašnjavao uživanje u lepoti jedrenja dece i ta kako se može jedriti u zemlji koja nema more. Iskreno rečeno, nisam o tome razmišljao na taj način. Iz mladosti mi je ostao onaj fazon: Mađarska nema more, ali ima ratnu mornaricu, ali tek sam tada shvatio da većina ljudi jedrenje povezuje sa jedrenjakom na pučini sinjega mora. E, šta je tu je, Srbija je nakon raspada Jugoslavije postala država bez izlaza na more, Panonsko more se malo povuklo, ali je na nekom njegovom dnu ostalo Palićko jezero, kao najveće (po rečima zlobnika: najverovatnije najpliće) jezero u Srbiji. 

Palićko jezero kao morski recidiv, pored svih sukoba, poseduje jedan lokalnog tipa na relaciji dve obale. 

S jedne, naslonjen na Muški štrand prilegao je na samu obalu hangar veslača, a na drugoj strani, pored Vermešovog Bagujvara, a pre pecaroškog doma, nalazi se Jedriličarski klub Palić. Sukobi članova ovih klubova su po svim osnovama, počev od prebacivanja tipa: "Koji je to sport da se krećeš leđima unapred?" (kao da se i letvica u skoku u vis već odavno ne prelazi leđima) pa do "Ko te tero, da znaš da jedriš ne bi morao da veslaš."

Deset žena u Angoli pozvane su da učestvuju u izbor za najlepšu u zemlji. Ono što je posebno u ovom takmičenju je što su one samo šačica onih 80.000 ljudi koji su trpe posledice aktiviranja nagaznih mina tokom i posle gradjanskog rata u ovoj afričkoj zemlji.