Istina je: posle bitke svi su generali. Istina je: najteže je dokazati teoriju zavere. Istina je: izgubili smo 1:2. Istina je: nismo pobedili = izgubili smo. Istina je: ko gubi ima pravo da se ljuti.

Ipak, ne mogu da ne napišem ovaj blog. A vi slobodno udrite. 

Godinama, i pre i posle svog dugogodišnjeg igračkog staža u kulturno - umetničkim društvima, bio sam i ostao poznat kao enciklopedija pesama. Nekako, imam taj dar da pamtim reči pesama i znam ih nebrojeno. Izračunali smo da na turneji u Iraku, 1985. godine, od nekih 2000 pesama koje smo otpevali za dve nedelje (uključujući skoro ceo opus Bitlsa koji je znao Miki Harmonikaš), nisam znao samo 7! Čak sam, eto, četiri puta pevao sa orkestrom, na nekim školskim veseljima i sindikalnim proslavama. Nisu imali koga pa su uzeli mene - ako nemam neki poseban glas, barem znam reči. 

A imao sam od koga i sa kim da naučim i uživam pevajući. Moje prvo sećanje seže još na svadbu brata Kaje, kada sam sa bio dever. Druge večeri, stric moje majke Goluban, iz avlije preko puta, uzeo je mikrofon i pevao satima one stare pesme kojih se skoro niko na svadbi nije sećao. Pevali smo tako, na mnogim veseljima u familiji, pa je mnogo toga ostalo u glavi. Eh, umre Goluban već odavno a ne znam da li su sve te divne, stare pesme zapisane i zna li ih iko.

Da li su učenici dobro pripremljeni za izazove budućnosti? Mogu li delotvorno da analiziraju, razmišljaju i komuniciraju? Da li mogu da nastave učenje tokom celog života? 

Program OECDa za medjunarodnu ocenu učenika (PISA) svake tri godine traga za odgovorima na ova pitanja, kroz testove koji obuhvataju petnaestogodišnjake - one koji su na kraju procesa obaveznoš obrazovanja. Istraživanje se sprovodi uglavnom u industrijalizovanim zemljama.  

Po istraživanju kvaliteta obrazovanja i učeničke pismenosti u jednoj zemlji, koju OECD sprovodi koristeći PISA testove, Srbija je 2006. godine zauzela 41. mesto u svetu od 57 zemalja u kojima je obavljeno tastiranje. Naš Ministar prosvete Žarko Obradović rešio je da ove godine Srbija znatno poboljša svoj rejting u svetu. Kako reče: "ko god to bio, nikome nije lako biti ministar u zemlji čije obrazovanje je ispod svetskog proseka". Međutim, Ministar namerava da do uspeha dodje na vrlo specifičan način. Umasto podizanja kvaliteta obrazovanja, rešio je da pomogne da učenici što bolje upoznaju tehnologiju polaganja.

 

ONE LOVE!

ONE HEART!

LET'S GET TOGETHER

AND FEEL ALRIGHT!

Miran subotnji dan, negde oko 1 popodne. Čovek i žena izlaze iz zgrade u bloku pored "Piramide", sedaju u kola i malom, ne baš prometnom ulicom kreću u posetu. Nakon stotinak metara, otac i majka u svojim tridesetim i dečak od oko 5 godina hodaju ulicom, lagano, klaj, klaj. Vraćaju se iz kupovine.

Čovek im svirne da se sklone. Otac se okrene i opsuje vozača. On zaistavi auto, izađe i kaže:
- Pa, dobro bre, zar baš morate po sred ulice? I još me psuješ.

Pre 4 dana, svetske novinske kuće objavile su vest da je "Iračanin Nadžim al Anbaki ubio svoju 19-godišnju kćerku Šalu kada je otkrio da ju je regrutovala Al Kaida kako bi bila bombaš samoubica".

Događaj koji je naša koleginica Endži opisala u svoja poslednja dva bloga (ovaj drugi joj je juče obrisan), a posebno ono što se posle njega desilo, pokazatelj su stanja u kome se naše društvo nalazi. Mladi Filip Vukša se pokazao kao najveći protivnik truleži u kojoj živimo. Sistemu u kome su poslednjih 10 - 12 godina "demokratske" snage potpuno obezvredile ideju demokratije i aktivizma najmanje odgovara neko kao on: svesan i aktivan građanin. Sve je upravo postavljeno obrnuto - zaglupljivanje, kupovina i zastrašivanje naroda dok ne postane siva masa koja je potrebna samo da bi obezbedila izborni rezultat.

Nema majstor Niccola. Drugi Nikola ostao na fotoreportaži od juče, pa ko velim da postavim ja blog, da se nerviramo i radujemo. Počinje rat.

Moja gošća danas je jedna zabrinuta majka

Priča iz naslova je krenula na igralištu, s tim što ni jedna informacija nije bila potpuna ni (meni) dovoljna:

„Izašao pedofil iz zatvora...“

„Uh, otkad ta priča o pedofilu kruži...“

„Jeste, čula sam da je u liftu spopao dve devojčice, zaustavio lift...“

itd.

Prirodno, sam autor priznaje i okvirno postavlja observacijska poetsko-filozofska gledišta uloge svoje fotografije za koje je očito da se ne mogu striktno ograničiti i razdvojiti. Mi smo pred ovim fotografijama u vlasti njihove osebujne atmosfere, prije svega, veoma izraženog poetskog naboja koji suvereno odlučuje o karakteru životne energije i duha koji izbija iz njih. Vidljiva je nadmoćna igra svjetlosti i harmonije predmeta i predjela, kao i ljudskih tvorevina i likova koja nosi u sebi okrepljujuću i iscjeljujuću potrebu da se vratimo prastarim danima blaženstva i poštovanja u kojima smo dozvoljavali suštastvu prirode da vlada nad nama i kroz nas.

 

(Govor u povodu otvaranja izložbe fotografija Milutina Miloševića)