B92 Blog

Vidim na blogu krenuo serijal ponosa, pa reko‘ mogla sam i ja malo o ponosu.

Svesna sam činjenice da moj nastup iritira mnoge, ali isto tako znam da svojim nastupom nikoga ne vredjam, eventualno štetim liku i delu edi-va i što bi to onda nekome smetalo?

Sad da krenem polako da nabrajam zašto sam ponosna što sam Ja. S obzirom na život koji mi je više bio maćeha nego majka, ponosna sam jer sam mogla da ispadnem ogorčena, očajna, mrzovoljna - psihosomatskim uticajima na rad i funkciju oragana - smetena ličnost ... ali nekako sam ispala "normalna" - navodnici su svesno stavljeni zbog svih koji pojam normalnosti drugačije definišu ili kategorišu.

Proteklih godinu i nešto dana moga života su bili delimično holivudski scenario. Tome je predhodio period u kome su se dešavale stvari koje ni dan danas ne umem da definišem, jer graniče na parapsihologiju, i ne bih da vas smaram detaljima jer ne želim da zvuči patetično - recimo da sam izvojevala toliko malih pobed

- Ejjj, ti i ja ovde ćaskamo neobavezno, ne prepipavamo se je l‘ da?

- Malo se prepipavamo, i nemam ništa protiv, prijatnog prepipavanja ... a kad ćeš da napišeš jedan post, o recimo ... prepipavanju?

Najzanimljiviji deo komunikacije je upravo prepipavanje. Ne to što mislite ... čulima dodira, već prepipavanje kroz razgovor i ćaskanje.

Postoje osobe vrlo vične i snalažljive na terenu zvanom - prepipavanje. Male zamke, postavljene u vidu običnog konstatovanja u kom se u stvari krije pitanje, mogu da preokrenu priču u bezbroj pravaca. Zanimljivo je da, dok ta igra prepipavanja traje, učesnici ne skidaju osmeh sa lica. Napetost koja se oseća u isčekivanju odgovora rasplamsava maštu i treperi u cyber space-u.

Dok sagovornika ubedjujete (indirektno) da je priča neobavezno i spontano pokrenuta u

having some feelings - is it oposite or not?

Ko je gledao razumece, a ko nije ... do it asap:)

Ne, Colin Farrell nije razlog mog odusevljenja (mada mu je ovo za sada najblistavija uloga moga skromnog misljenja), vec sveukupni utisak brutalnog humora koji bih opisala na sledeci nacin:

 An ironic sense of being.

A tek Ralph Fiennes:))

In Bruges

P.S.: nece da embedd-uje, pa sam linkovala.

 Nisam sigurna, ali mislim da sam prvi komentar na temu koja se od juče pojavljuje na blogu, ostavila kod Jelene Krajšić, 2007. Opisala sam dane koje sam provela ovde, dok su po Srbiji padale bombe. Potom sam sličan komentar ponovo napisala u martu 2008. Nekako mi je glupavo da se ponavljam, a dosta je blogova koji su me podsetili na dogadjaje od pre 10 godina, pa sam rešila da ih ponovim sebi, a i vama, malo opširnije ... previše je ovo što sledi za jedan komentar.

U martu ‚99.-te sam studirala, a troškove stana i života namirivala iscrpnim radom u bistrou pozorišta Grillo smeštenog u centru grada. Sećam se gosta po imenu Wolfgang Weber, koji je vikednom obavezno dolazio na doručak i voleo sa mnom da popriča na temu: hoće li ili neće biti bombardovanja. Ustvari, ja sam se nadala da neće, dok je on tvrdio da hoće i da će Nemačka učestvovati. Radio je u Bundestag-u

-Ima da te karam, i sam' tako

-Oh, dok me budeš karao vrištaću

-Da, znam da to voliš

Ovo je deo četovanja mojih učenika na Krstarici. Zanela se deca za vreme časa, pa nisu primetila da im profesorka stoji iznad glave. Obzirom da je krajnje nepristojno čitati tuđu prepisku, ja sam se uljudno pomerila i pravila se da ništa ni vidim. Jedino o čemu sam razmišljala je da su to u mojim očima deca od 15-16 godina, koja kada izađu pred tablu da odgovaraju, sva se zajapure, pa su zbune, pa mucaju...I ja u njima uvek vidim samo decu.

Kada sam ih naivno pitala zašto sve mora da ide preko Interneta, i da li se uopšte upoznaju „prirodnim" putem, odgovorili su mi:

-Profesorka, ako mi neko odgovara preko neta, odgovaraće mi i uživo

Mislim...to vidim. Zato im je najudža veza traje dve nedelje. A ono što je nama nekada bilo

-Šta je život?    

-Život jeee ... ovo ... ovo sve.

- Šta voliš?

- Mamu, tatu, crtać, zimu i leto.

- Šta ne voliš?

- Krokodile.

- Zašto?

- Zato što hoće da ujedu. Ali nema stvarno krokodila?!

- Ima u drugim krajevima sveta.

- Ali nema kod nas?

- Nema.

- Samo snovi o krokodilima ili?

- Da, samo snovi:) Šta ćes biti kad porasteš?

- Ne znam.

- Koji jezik više voliš?

- Srpski.

- Koji bolje govoriš?

- Nemački.

 &

I carry your heart with me
(I carry it in my heart)

I am never without it
(anywhere I go you go, my dear;

and whatever is done by only me is your doing, my darling)

I fear no fate (for you are my fate, my sweet)

I want no world (for beautiful you are my world, my

Moja prva samovoljno pročitana ozbiljna knjiga "Mi djeca s kolodvora Zoo" je istovremeno i moja želja da bude prva knjiga koju će pročitati moja ćerka ... radiću na tome da joj tu knjigu poklonim za 13.-ti rodjendan. Zašto baš taj? Ja sam je pročitala u sedmom razredu. Situacija sledeća:

Ćerka moje ujne Zore, me je uhvatila kako preturam po njenim knjigama, a nije da ih nije bilo ... sve sabrana dela do sabranih dela ... zagledala sam Hesse-a u trenutku kada je ušla u sobu i pitala me šta to preturam. Uzela mi knjigu iz ruke i rekla:

"Mala, nije to za tebe, evo ti ovo."

Tako ja pročitam knjigu iz koje se još uvek prisećam brojnih detalja i fotografija svih tih nesrećnih likova ... kraj tada nisam baš razumela, ali mi je Goca objasnila, pošto me je pitala imam li kakvih pitanja. Imala sam, naravno, mnogo pitanja.

Danas znam da je Christiane F. živa, ali ne i clean. Povremeno se uspešno, po ko zna koji put, sk

Danashnji dan u Nemackoj je za sva vremena obelezio sedamnaestogodishnji Tim K. koji dolazi, vatrenim oruzijem naoruzan, u skolu i u tri uchionice ubija 8 devojchica i jednog dechaka - svi su imali izmedju 14 i 15 godina. Ubija i tri nastavnice. Napusta skolsku zgradu i u obliznjoj klinici ubija jednog zaposlenog,

Potom prisiljava jednog vozacha da ga poveze i posle 40 km  ga izbacuje iz vozila i produzava sam. Policija ga stize i nastavlja se pucnjava u kojoj ubija jos 2 prolaznika i ranjava 2 policajca.

Sebi je sam presudio.

Sta je to sto decu pretvara u ubice?