Pored pametnih zgrada za one sa dubokim dzepom sto imaju da plate taj konfor (mada tu nesto ekstra pametno i ne videh) evo i nekih pametnih pomagala koja i te kako uticu na stvaran kvalitet zivota mnogih od nas.

Ova vest me jako obradovala, moracu obici sajam pomagala, pa cu svoje vidjenje izneti u nekom od skorih tekstova na blogu.

Vec mesec dana nisam pisala ovde, jer prosto receno NE STIZEM… Evo nesto sto sam pocela pisati na ovaj praznik, ali me prekinuse i nikako da zavrsim

Svake godine na ovaj dan, moj se stav nekako menja u odnosu na ustaljene obicaje cestitanja i poklanjanja cveca i ostalih sitnica nama zenama. Sa jedne strane ne mogu da shvatim da se odredjen broj muskaraca samo na ovaj, ili ovome slicnom, danima seti da pored njih stoje zene koje ih prate od rodjenja pa do smrti, i kojima ponekad treba reci, hvala ti sto postojis u mom zivotu.

Kada sam bila klinka, najveci biser, bar po slobodnoj proceni mojih ukucana, mi je bio kad sam rekla "Jao sto bi volela da imam puno para, ja bi samo trosila" .

Kreditne kartice su stvarno cudo. I kad vise nemate ni dinara, vi i dalje mozete da trosite, pa dokle dogurate. I kad ste u minusu vi ste dakle u plusu!

Kada su meni odobrili minus u visini plate, ja sam prva dva meseca striktno pazila koliko trosim, da mi nebi banka ne daj Boze uzela svoju kamatu od 2,5%. Medjutim, kako je pala Vlada i doslo do promene imena Ministarstva gde sam radila, kasnila je i plata. Sta cu, kud

Svakog septembra podsetim se dana kada sam bila školarac. Svaki početak školske godine donosio je radost i tugu. Radost jer sam nakon letnje pauze ponovo bila u društvu svojih drugara, a tugu, jer je to značilo odlazak od porodice sa kojom sam se viđala ponovo tek o praznicima ili za poneki vikend. Ipak, drugari u internatu su bili jedna nova porodica i svi smo se čvrsto držali jedni za druge, kao da ćemo potonuti ako nismo zajedno. Nije to bilo ni čudo, jer smo svi delili istu koricu hleba i istu sudbinu daleko od svojih roditelja. Završetak školovanja, bar osnovne škole,

Nikada mi taj ponedeljak nesto nije bio moj dan. Svaku nedelju vece sam legala sa mislima "Joj sutra je ponedeljak". Nisam kukalo i nisam mrzovolja, ali kako bi bilo lepo recimo da se ponedeljak praznuje. Zamislite da ne morate na posao, u skolu, u bolnicu ili gde vec jer je ponedeljak neradni dan... Onda bi utorkom taman onako bas odmorni pocinjali raditi i petak bi stizao dok trepnes! Ovako, dodje ponedeljak, pa jedva cekas petak, onda ti vikend brze prodje negoli dodje i tako "Jovo na novo"...

 Evo posvecujem jedan pesmuljak ponedeljku:

Ponedeljkom mi svako kriv

ponedeljak

... nemam vremena za detalje, a i nisam za sad upoznata sa njima, pa samo da vas obavestim...

Potvrdjena je presuda protiv EX JAT-a u moju korist i utvrdjeno je da je doslo do diskriminacije! :)

Evo da nazdravimo, pa kad budem imala vise vremena i informacija, obavestavam vas :D

Kako dodje avgust tako ja pocnem da razmisljam o pocetku skolske godine, iako vec 6 godina nisam videla skolsku klupu tj od diplomiranja. Medjutim, sa nestrpljenjem pocnwem ocekivati price o prvacicima i sve sto ide uz to. Jako mi je zao kada vidim koliko je sada skolski program natrpan kojekakvim glupostima, izlozeno na tako robustan nacin i deci neshvatljivo, mada ni onda kada smo mi isli u skolu nije bilo bog zna kako lepo napisano.

Ono sto meni jos vise nedostaje tada je Skolski TV program. Secam se koliko smo mi mogli nauciti samo gledajuci televiziju. Od casova engleskog i nemackog,

Konacno su u nasim medijima svoje mesto dobili sportisti sa hendikepom i njihovi uspesi. Mozda su tome doprineli na prosloj paraolimpijadi kada su se vratili sa brojnim odlicjima. Jako sam srecna sto su i sada otisli tako kvalitetni sportisti i iskreno se nadam da ce se vratiti sa jos vise medalja. Ipak, necu ih ni dizati u nebesa niti pljuvati kao sto to obicno radi nas narod sportistima, ni u uspesima ni u porazima. Smatram da svi mi svoj posao radimo najbolje sto umemo ili bar vecina nas, pa se tako srazmerno trudu i znanju kitimo i pohvalama ili kritikama.

Ono sto mene jos jako