Otkricu ti jednu tajnu. Tu je cuvam, pored srca. Srce kuca dok krv struji, a tajna se od tog greje. Porasla je do plafona. I jos malo, malo vise. Dok pogledas me jednom milo kroz odzak ce ona stici. A ja patim sto ti tajnu, jos odavno ne mogu reci. Rekla bih ti da te volim. Da te ljubim svake noci, usne tvoje peku usne moje, dok ih suze miju u samoci. Pruzila bih ruku tebi. I dlan tvoj na grudi mi spustila. Da pomilujes tajnu samo i osetis srce kako kuca. Priblizi se jos tek malo. Da omirises tajne cari. Jer tajna je moja samo, i nju gaje moji damari.

Ne brini se nocas za nas.

Najvise volim petak popodne. Dodjem sa posla i znam da su ispred mene dva dana za odmor i zezanje. lagano planiram sta cu da radim, gde cu da izadjem i prosto uzivam u sopstvenom zadovoljstvu. Iako sam vec pocela spremati drzavni ispit pa moram malkice i da ucim, ta misao mi ne kvari srecu. Moram da priznam da sam rodjeni hedonista. Volim da se prepustim lepim stvarima mada vise trenutcima. Mislim da samo moji najblizi mogu da primete onaj bezobrazno samozadovoljni osmeh koji kaze "uh miline" kad lezim na plazi ili plivam u moru ili dok jedem moju omiljenu poslasticu. Moja sestra je do duse

Holandija me na prvi pogled opcinila. U stvari, na drugi, jer sam dosla nocu, pa sam malo sta mogla tad da vidim, ali sam sutradan vec posla na turneju.

Posle svih problema koje sam imala oko kupovinem karte, bila sam mnogo zadovoljna sto sam letela Lufthansom a ne JA(D)T-om jer se kvalitet njihovih usluga kao ni ljubaznost ne moze ni meriti. Posle presedanja u Minhenu, sletela sam na svoju konacnu destinaciju Dizeldorf, gde su me cekali moji prijatelji, i jedreci autoputem za tili cas smo stigli u Holandiju tj. grad

Kako dodje avgust tako ja pocnem da razmisljam o pocetku skolske godine, iako vec 6 godina nisam videla skolsku klupu tj od diplomiranja. Medjutim, sa nestrpljenjem pocnwem ocekivati price o prvacicima i sve sto ide uz to. Jako mi je zao kada vidim koliko je sada skolski program natrpan kojekakvim glupostima, izlozeno na tako robustan nacin i deci neshvatljivo, mada ni onda kada smo mi isli u skolu nije bilo bog zna kako lepo napisano.

Ono sto meni jos vise nedostaje tada je Skolski TV program. Secam se koliko smo mi mogli nauciti samo gledajuci televiziju. Od casova engleskog i nemackog,

Vec dugo je moj zivot trka. Zuri da zavrsis skolu, zuri da se zaposlis, da se dokazes na poslu, da ostvaris politicke i drustvene ambicije, da odrzavas stara i stvaras nova prijateljstva, da vidis sve sto te zanima... Iz cele te trke uvek sam izlazila sa novim elanom, ali sad polako sve vise trebam odmor, a sve manje ga imam. Celo leto nisam nigde mrdnula niti sam imala slobodan dan. Cak i kad nema puno posla, ipak svakodnevno rano budjenje i odlazak na posao, uz celodnevnu koncentraciju iscrpljuje. U poslednjih par meseci sam jos vise nabila tempo, pa i posle radnog dana iskoristim dan

Konacno su u nasim medijima svoje mesto dobili sportisti sa hendikepom i njihovi uspesi. Mozda su tome doprineli na prosloj paraolimpijadi kada su se vratili sa brojnim odlicjima. Jako sam srecna sto su i sada otisli tako kvalitetni sportisti i iskreno se nadam da ce se vratiti sa jos vise medalja. Ipak, necu ih ni dizati u nebesa niti pljuvati kao sto to obicno radi nas narod sportistima, ni u uspesima ni u porazima. Smatram da svi mi svoj posao radimo najbolje sto umemo ili bar vecina nas, pa se tako srazmerno trudu i znanju kitimo i pohvalama ili kritikama.

Ono sto mene jos jako

"Ima jedna pecina stroga u kojoj zivi Babaroga" kaze decija pesmica. Ovih dana je (po ko zna koji put) dezurna Babaroga - Smak sveta...

"Smak sveta je pojava koja se javlja na svakih par godina."

"Dosao Smak sveta u Srbiju, pogleda oko sebe i kaze - Pa ja sam vec bi ovde. - i ode..."

A ja na sve kazem: