Zadnjih meseci me poznanici s čuđenjem pitaju kada sam izašao iz zatvora . Očigledno da nikakvi moji demanti da nisam bio ni priveden ni uhapšen nemaju snagu prvobitne informacije. A tog dana su udarni mediji od B92 do Politike preneli vest da sam priveden i uhapšen zbog utaje poreza od 25 miliona - ravnom ukupnom godišnjem budžetu Nišvilla.
Novinaru Blica koji me je prvi nazvao u neverici kako to da mi u zatvoru mobilni radi i znam li da je TANJUG objavio da sam uhapšen - preneo sam uz demant i pretpostavku da se radi o namernoj ili nenamernoj grešci koju su preuzeli ostali mediji. I zaista, odgovorni u TANJUG-u priznali su grešku i suspendovali ženu koja sklapa naslove i koja je izmislila reči "priveden i uhapšen" u naslovu teksta.

Omiljen vic Nišlija je onaj o paklu. U njemu đavo dežura pored nekoliko kotlova sa ključalim uljem i svakog ko pokuša da izroni vraća nazad u ključalo ulje. Jedino nema potrebe da dežura pored jednog kotla jer su u njemu Nišlije, a oni sami povuku one koji pokušavaju da izrone.
Kada sam 1994. godine rešio da osnujem Nišville jazz festival smatrao sam da festival treba da ima lokal patriotska obeležja. Pored prednosti niških nad beogradskim bendovima da dele stejdž sa velikim svetskim jazz legendama doneo sam odluku da glavna nagrada festivala nosi ime jednog od osnivača davno ugašenog Naissus jazz festivala. Porodica je oduševljeno prihvatila moj predlog, jadikujući kako su ga svi u gradu već zaboravili. Narednih 16 godina njegova deca su uručivala nagradu. Ja sam te iste godine upravo zbog toga dobio žestoke kritike drugih osnivača Naissus jazz kluba a i muzičara.

Celo detinsjtvo sanjao sam pariski san, odnosno, da posetim strica koji je 1965. godine trbuhom za kruhom otišao u Pariz. Kada sam diplomirao, otišao sam da neko vreme radim u njegovoj firmi. U slobodno vreme pešačio sam duž obale Sene fasciniram pariskim klošarima. Oni su mi bili podjednako zanimljivi kao

Kada sam pre nekoliko godina, u pokušaju da izvučem prijatelja iz psihijatrijske ustanove, ušao na odeljenje za lečenje od šizofrenije u čuvenoj niškoj Toponici, iznenadio sam se da su me uopšte pustili iza zaključanih rešetaka. Bez problema sam se probio do višekrevetne sobe sa mojim prijateljem, usput srdačno pozdravljen od starosedeoca. Neki su mi nudili „biznis", neki nazivali

Srpska Nova Godina nikako nije bila na popisu mojih kulturoloških nasrtaja stvaranja brenda u konkurenciji Nišvila, pozorišnih i rok festivala, festivala klasike, umetničke kolonije otpadnog materijala, niti više stotina pojedinačnih dešavanja koje sam organizovao devedesetih godina - ničim opravdanim entuzijazmom.

Početkom devedesetih euforija ljubavi žitelja zemalja istočnog bloka prema SFRJ i Srbiji je dostigla vrhunac. Tada je „jedna črvena" novčanica vredela 10 dinara. Istočnjaci su nagrnuli u Srbiju da donose robu ili rade. Među prvima su pristigle rumunske prostitutke. Istinito cenkanje u polumraku beogradske železničke

U Turskoj ne smanjuju broj ministarstava, a i policija nikada ne štrajkuje. Kada obilazite Istanbul, neizostavno je je da osetite gužvu glavne ulice u Taximu. Dok vas reka ljudi vuče ka centralnom delu ulice zapljusnu vas žestoke parole štrajkača koji energično pretiču mašući transparentima. Ne stignete ni da spoznate razlog njihovog

Solomon Burke je ostvario san soul kauboja da umre u "sedlu". To sedlo ovaj put je bilo dvostruko sedište (zbog njegovih 280 kilograma) u biznis klasi na liniji Los Angeles - Amsterdam. Da li je umro tokom leta ili pri sletanju - nije poznato, kao ni uzrok smrti.
Životna energija

IV - dan 12. 08.

Dnevnik jazz festivala (I Ideo)

Solomon Burke prima gradonačelnika, umesto obrnuto, uz minimum novinara u svojoj rezidenciji. Dok sedam pored njega shvatam koliko je viši i širi od nas obojice. Ili je

Dnevnik jazz festivala (I deo)
I dan - 09. 08.
Dok plaćam sladoled jednom od dvojice mladića ispred Tvrđave, onaj drugi dovikuje: „Nemoj da mu naplatiš sladoled on je direktor jazz festivala". Smejem se iza tamnih naočara dok me obojica vuku za ruku da mi vrate novac. Definitivno sam postao poznat u svom gradu. Nije ni čudo