B92 Blog

Kada bi Hju Hefner imao 100 zečica, uz pretpostavku da prosečna zečica okoti prirodnom oplodnjom 8.2, a veštačkom oplodnjom 11.5 mladunaca, sve to pomnoženo sa prosekom od 9.3 porođaja godišnje, došao bi do proseka od od 100 potomaka. Znači, da bi mu 100 zečica na početku godine, uz neznatnu pomoć mužjaka stvorilo populaciju od 10.000 jedinki.
Prvu pravu zečicu sam spazio na press konferenciji u Sofiji gde je trebalo da najavim koncert našeg niškog Kamernog orkestra u NDK-u (Nacionalni dvorac kulture). Pre toga je pres držala, preciznije, profesionalno pozirala plavuša u mini haljini. Objasnili su mi da je to nekadašnja mis Bugarske koja godinama živi u Americi, da je više puta krasila centralne strane originalnog Plejboja i bila jedna od miljenica Hjua Hefnera.
Najveći deo muške populacije u Bugarskoj lakše je podneo vreme diktature Todora Živkova kolekcionarski predano gužvajući sve brojeve Plejboja k

Jedna od nerealizovanih ideja organizatora Nišville jazz festivala je i bratska saradnja sa Nashville festivalom i nastup njihovih country jazz headlinera na sledećim izdanjima Nišvila. A to ne samo zbog sličnosti u nazivima već pre svega zato što ta dva podneblja verovatno ponajbolje reflektuju specifični duh juga, Nashville u

SAD, Nišville u Srbiji.
Tajna postepenog uspona Nisville jazz festivala je u permanentnom „ubijanju" iznosa honorara učesnika festivala. To je posebno uočljivo kod headliner-a koji često nastupe u Nišu za upola manji honorar nego na drugim festivalima. Na taj način iz postojećeg budžeta umesto 12, angažujemo 24 učesnika. To cenjkanje je dosta zamorno i često više ponižavajuće za samog direktora nego za učesnika festivala.
Najčešće lukavstvo koje prola

Strah da će nam ulazak u Evropsku uniju ograničiti samostalnu proizvodnju najpoznatijeg srpskog opijata od domaćih šljiva u privatnim pecarama, nije bio ni izdaleka aktuelan kao danas u vreme kada smo u jednom od brojnih pokušaja da samofinansiramo Nišville jazz festival, pre petanaestak godina uvezli dva šlepera pomorandži.
Ispostavilo se, međutim, da je distribucija južnog voća đavolski teška stvar, pa smo probali da direktnom prodajom po damping cenama dobijemo trku sa galopirajućom kvarljivošću pomorandži.
Taj problem možda i ne bi bio tako veliki da nismo imali previše poverenja u po

štenje dobavljača iz Grčke. Naravno da nam je uvalio „iskusne" plodove pomorandži (još malo pa savremenike starih Grka) premazane specijalnom smolom kako bi držale čvrstinu u transportu.
Prodaja je išla katastrofalno i brzom reakcijom, tj. reklamacijom, Grk je poslao svog predstavnika z

Kada je mlađani Dragan Bjelogrlić početkom 90-tih uspešno odolevao gušiteljima medijskih sloboda i nepokolebljivim buntom Crnog Bombardera osvojio plavušu u liku Anice Dobre, pri tom animirajući građanstvo da masovnim protestom stane u odbranu nezavisnih medija, nije ni sanjao da će pokrenuti lavinu ambicioznih vlasnika predajnika i antena koji će zauzeti medijsko nebo Srbije u nadi da će i oni osvojiti plavušu, zaraditi novac, status u društvu i moć da izvode ljude na ulice.
Pioniri radijskih stanica postali su vrlo brzo nezaobilazni savetnici kako partija na vlasti tako i onih u opoziciji. Marketing je vlasnicima radio stanica dugo punio magacine robom iz kompenzacije, ali su se oni sve teže popunjavali sa pojavom novih radio stanica u etru.
Urednički koncept je bio okrenut krajnjem potrošaču i spon

(spontana reakcija na podršku tekstu "Mračni vitez na Nišvilu")

Dvadestpet godina tradicije Nišville jazz festivala nije ništa naspram mojih 35 godina pasioniranog uličnog basketa. Zlatno doba Yu košarke hipnotisalo nas je davnih dana da basket igramo bez obzira na kišu, sneg, garderobu za izlazak, zakazane sudare, cipele i slično. Igrao sam na svim improvizovanim terenima, raznim gradovima, na letovanjima, čak i zimovanjima. Jedino je inostranstvo bilo problem. Osamdesetih godina sam i u Parizu i u Londonu utrošio tridesetak dana tražeći ili teren ili saigrače. Kada sam među soliterima konačno pronašao normalan koš i saigrče, teren je bio šljunkovit - da lupanje lopte ne ometa stanare ?!
Srpska liga se dugo igrala isključivo na otvorenom, a publika je, često ne razumevajući pravila, mahala držaljama za motike i grabulje iz kućne radinosti prema sudijama i igračima. Basket je bio bezbedniji

 

Sa Betmenom sam se susreo davnih pubertetskih dana listajući legendarni časopis „Čik". Iz nekog razloga svi smo časopis držali levom rukom i čitali pisma čitalaca koja su, u stvari, umetnički oblikovali svojom maštom urednici, potpisujući ime i zanimanje navodnog nosioca iskustva. Na pretposlednjim stranama časopisa - Betmen i Robin su se iz broja u broj borili sa zlim momcima. Svega tri ili četiri scene po broju bile su nedovoljne da se iz „naučno - istraživačkog" polja „Čika" prebacimo u naš omiljeni trip superheroja. Superheroj nema potrebe potrebe za ovozemaljskim zadovoljstvima, već je samozaljubljenost u sopstveni osvetljeni lik na krovovima Gotam sitija, dovoljna da prespava dnevnu svetlost. Mozgajući, zaključio sam da se iz naizgled nerešivih situacija spasava pretvaranjem u pravog slepog miša koji ne pije krv i nalikuje kućnom ljubimcu.  

            Transformisani Betme

 

U petak 15. avgusta londonski „Guardian" je objavio tekst koji je potpisao novinar Garth Cartwright, praktično (malo zakasneli) in memoriam Šabanu Bajramoviću. Iste večeri su članovi britanskog benda The Brand New Heavies na niškoj Letnjoj pozornici visoko podigli Nišville grand prix - statuu Šabana Bajramovića.

The singer Šaban Bajramovic, who has died of heart failure aged 72, at his home in Niš, Serbia, was known across the Balkans as "king of the Gypsies". He is, arguably, the most influential musician from the region since the second world war, his artistry matched only by his gambling, fighting, carousing, and refusal to recognise any rule or regulation. All of which inflamed his legend.

„Pitao sam malog puža,

da mi svoju kuću proda.

A puž meni odgovara,

otkud tebi, otkud para.

kad s

 

Suzdržan do granice "učtivog namćorstva", pre svog prvog dolaska u Niš (za 55 godina svetske karijere) Duško Gojković je došavši na XXV internacionalni jazz festival Nišville, ispoljavao sumnjičavost u ideju organizatora da formu bi - bapa predstavi u tako velikom amfiteatru kakva je niška Letnja pozornica. Njegove sumnje odagnalo je skoro 4.000 ljudi koji su mu te noći  priredili ovacije kakve je do sada, po njegovim rečima, doživeo samo u Japanu.

Zatečen dodelom nagrade za životno delo (jedinom nagradom koju je ikada dobio u Srbiji!), specijalno za festival je napisao kompoziciju "Nisville jubilation" i sutradan festivalu poklonio raspisane partiture te kompozicije za kompletan kvintet, a meni lično - kratku priču sa svog prvog nastupa u Japanu pre puno godina:

Nastup je bio u jednom od najelitnijih japanskih džez klubova u kojem su nastupale bukvalno sve legende svetskog džeza.  Poča