Tumačenje sukoba u Širokom Brijegu historijom mržnje između Hrvata i Bošnjaka podsjeća me na članke stranih dopisnika koji su 1991. navalili u Zagreb i na brzinu pokušali proniknuti u političku etiologiju rata, naoružani znanjem iz knjige Robeke Vest Crna ovca, sivi sokol.

Suvremena zbivanja objašnjavali su redukcijom historijskog konstrukta. Rat u tim izvještajima s bojišta nije imao nikakvu logiku, prikazivao se kao nekontroliran izljev barbarizma. Literatura ratnih reportaža zamijenila je vojne i političke analize, a moraliziranje – pravni i historijski kontekst.

Mržnja? Pa to postoji posvuda na Balkanu, u srednjoj Europi i na cijelom kontinentu. Europa je fiksirana u svojim nacionalizmima, bez obzira na stvaranje Unije, koja nije puno više od trgovačkog kartela.

Ima li danas dovoljno mržnje na ulicama Zagreba i Beograda da se instantno pokrenu novi sukob ili rat ako to naume političke elite? Je li teško izazvati sukob Albanaca i Srba na Kosovu, ili krizu u Makedoniji, gdje većinski nacionalisti smatraju da su Bugari?

"Primoran sam od strane Putinovog režima da se bavim i politikom na ovaj prvi, direktan način, i protestvujem protiv njega. U tom kontekstu kritičar sam putinizma – protiv sam potkupljenih intelektualaca koji rade za tajne službe i pokušavaju da ućutkaju svaku misao koja im se protivi. Kada usmrćuju hiljade, kao u Čečeniji, ili kada oslobađaju taoce i pri tome ubiju 200 dece, to je svakako nešto što vas razljućuje. I što se više takvih stvari dešava, imate manje slobode. Danas, majke ubijene dece traže ponovno pokretanje istrage, jer nije jasno ko je tu odgovoran, neki novi dokazi ukazuju da Čečeni nisu prvi pucali. Zato imaju potrebu da kontrolišu informacije i pokušavaju da javnu sferu, otvorenu za debate, zamene svojim intelektualnim marionetama. Ja pokušavam da odbranim slobodu ove sfere."

Kada se autoritarni režim približi krizi koja će ga okončati, njegov raspad odvija se, kao po pravilu, u dva koraka. Pre nego što se zaista sruši, dešava se zagonetan prelom: iznenada, ljudi znaju da je igri došao kraj, oni se naprosto više ne boje. Ne samo da režim gubi svoju legitimnost, već se upotreba sile kojoj pribegava vidi kao slabašna, panična reakcija. Svi znamo za uobičajenu scenu iz crtanih filmova: mačka je stigla do provalije, ali i dalje nastavlja da hoda, ne obazirući se na činjenicu da je izgubila tlo pod nogama; ona će pasti tek kada pogleda dole i primeti ambis pod sobom. Kada izbubi vlast, režim je kao mačka iznad provalije: da bi pao, treba ga samo navesti da pogleda dole…

U knjizi Šah in šah, klasičnom svedočanstvu o Homeinijevoj revoluciji, Rišard Kapušćinski ustanovio je pravi trenutak ovog preloma: na nekoj raskrsnici u Teheranu, jedan protestant odbio je da se pomeri kada mu je policjalac to naredio, te se osramoćeni policajac naprosto povukao; nekoliko sati kasnije, ceo Teheran je znao za ovaj incident, i uprkos tome što su ulične borbe trajale još nekoliko nedelja, svi su znali da je igri došao kraj. Ne dešava li se danas nešto nalik tome? 

Postoje mnoga tumačenja aktuelnih zbivanja u Teheranu. Neki u protestu vide kulminaciju prozapadnog „reformskog pokreta“ nalik „narandžastoj“ revoluciji u Ukrajini, Gruziji itd. – sekularnu reakciju na Homeinijevu revoluciju. Oni podržavaju proteste, razumevajući ih kao prvi korak prema novom, liberalno-demokratskom sekularnom Iranu, oslobođenom od muslimanskog fundamentalizma. Njima se protive skeptici koji smatraju da je Ahmadinedžad pobedio: on je pravi glas većine, dok pristalice Musavija dolaze iz srednje klase i „progresivne“ omladine. Ukratko: hajde da se ne lažemo i suočimo sa činjenicama – Ahmadinedžad je predsednik kakvog Iran zaslužuje. Postoje i oni koji otpisuju Musavija zbog toga što je činovnik crkvene vlasti, suštinski se ne razlikujući od Ahmadinedžada: Musavi takođe želi da nastavi razvoj nukleranog programa, protivi se priznanju Izraela, a uživao je i podršku samog Homeinija dok je bio premijer, tokom rata sa Irakom.

U okviru Festivala jednog pisca, posvećenog Momčilu Nastasijeviću, Kulturni centar Beograda ugostio je Fredrika Džejmsona (rođ. 1934), jednog od najznačajnijih savremenih (post)marksističkih filozofa, književnog kritičara i teoretičara kulture. Dobitnik je prestižne Holbergove nagrade za razvoj akademskih dostignuća u oblasti umetnosti, društvenih i humanistčkih nauka, čiji su prethodni laureati i Jirgen Habermas, Julija Kristeva i Ronald Dvorkin. Na srpski jezik prevedeno je, pored ostalih, i njegovo nazapaženije delo Postmodernizam ili kulturna logika poznog kapitalizma, a ovo je njegova prva poseta Beogradu.

Neke od ključnih teorijskih teza Fredrika Džejmsona odnose se na nestanak inidvidualne subjektivnosti i pojavu šizofrene svesti, postmoderno stanje „stalne sadašnjosti“ i nestanak standardno shvaćene istorije kao kontinuirane prošlosti sa posledicama po sadašnjost, prerastanje parodije u pastiš (eklektičku imitaciju) u umetničkoj praksi i arhitekturu kao najbolji primera za postmoderni stil u umetnosti.

Šarolika biografija Vajata Erpa (Wyatt Berry Stapp Earp, 1848-1929),[1] zbog svoje raznovrsnosti koja omogućuje da joj se priđe iz raznih uglova, služila je, i još uvek služi, kao podloga za artikulisanje različith i često suprotstavljenih nazora, pre svega političkih. Svaki period, takoreći, ima svog Vajata Erpa. Vajat Erp, kao šerif, kao predstavnik zakona, kao „čovek zakona" usred bezakonja onoga što se smatra „Divljim Zapadom", od kraja devetnaestog veka pa sve do danas biva modelom koji se prati kada se progovara o pravdi i nepravdi, što su teme kojima se bavi svaki mit, ali i svaka politika.

1. Umetnik je stvaralac lepog, kaže Wilde.[1] Pa ipak, lepota se može naći i u onom uslovno ružnom. Postojanje „estetike ružnog", kako kaže fraza, sasvim je istinito. Mogu nam se dopasti i stvari najčešće viđene kao odvratne, kao što tema umetnosti može biti ono odvratno, kao kod Lautréamonta ili Markiza de Sadea. Čini se da onda izraz, stil izražavanja tematike mora nositi određenu lepotu. Međutim, i on može biti „ružan". Dobar primer je Ágota Kristóf. Stoga, lepo i ružno vrlo su pipavi i relativni pojmovi, a napredak umetnosti može ići smerom upotrebe ružnog i prenošenja u domen lepote i tako promenom i samog značenja lepote, njenim proširenjem i preoblikovanjem.

2. Umetnost nije ni moralna, ni nemoralna. Ali, ako je umetnost, onda je uvek antimoralna. Zašto? Umetnički rad koji je u skladu sa dominantnim moralom može biti dinamičan, stilski utanačen, itd, ali on ne donosi ništa novo, a staro čini još starijim. Stoga, on ne otkriva ništa sem već poznatog - njegov izraz mora biti fraza u širem smislu, i plagijat u najužem - samo inventivno donosi originalnost, sve ostalo je ponavljanje ponovljenog.

Нема ничег необичног у епидемији грипа. Сваке године на хиљаде људи умире од грипа и у нормалним условима, друштво је научило да се носи са том претњом. С времена на време, епидемија грипа претвори се у планетарну пандемију која однесе ужасан број жртава. Ипак, не постоје докази да ће се тзв. свињски грип, који је за сада однео релативно мали број живота, претворити у пандемију. Пре ће бити да се суочавамо са здравственом кризом која се претвара у моралну драму. 

Иако је свињски грип релативно уобичајена опасност када је у питању гајење свиња, треба рећи да, за сада, здравствени инспектори нису пронашли заражене свиње нигде у Мексику. А зашто га онда зову "свињски грип?" Главни разлог јесте тај што је последњи сој грипа који је генетски подсећао на овај био пронађен код свиња. Но, то не значи да га морамо звати "свињским грипом". Израелски заменик министра здравља, Јаков Лицман, рекао је да у његовој држави неће прихватити овај назив, будући да јеврејски верници не једу свињетину. "Зваћемо га мексичким грипом", казао је. Оно што Лицманов коментар показује јесте то да су име и представа коју стварамо о болести чврсто повезани не са науком, већ са културом.

Jedino gore od toga da vas ogovaraju je da vas NE OGOVARAJU.

*** 

Kada pomislimo na sada proslavljenog, koliko i svojevremeno ozloglašenog pisca, čije prezime baštini divljinu irskog folklora (Come away oh human child / To the waters and the wild... - do tačke prelepe grozote ovo „izvorište" emaniraju čuveni Jejtsovi stihovi), a ime široku savremenu publiku pre asocira na nagradu Američke filmske akademije, može nam pasti na um nekoliko mentalnih slika. Prvo, to je književnost, pre svega njegove komedije reske ironije, satire stavova i životnog stila britanske aristokratije, ali i Slika Dorijana Greja, odavno postajući metaforičkim motivom popularne kulture. Drugo, Oskar Vajld slovi se za velikog dendija, zabavljača visokog društva, dekadentnog i ekstravagantnog životnog stila, onoga ko je „sav svoj talenat investirao u život, a ono malo što je preostalo - u umetnost". Treća slika nosi davnašnji skandal, a sada prepoznatljiv pečat koji je izgubio „boju srama", a odnosi se na homoerotsku aferu sa lordom Alfredom Daglasom, zbog koje je Vajld osuđen na dvogodišnju robiju, oduzeta su mu deca i sva prava raspolaganja sopstvenim  delima. Danas je, zasluženo, jedan od simbola gej pokreta, večito upozorenje na strogosti viktorijanskog morala, koliko i inspiracija-putokaz kada treba do kraja istrajati u svojim političkim uverenjima, odbivši da, po savetu prijatelja, pobegne u Francusku i izbegne kaznu, već je hrabro, gotovo sokratovski, prihvatio da nosi težinu presude i javnu sramotu kojoj je kao „sodomita" neminovno bio izložen. Iako ga je to postavilo u prokaženu poziciju unutar istorije, kako je i sam zapisao u De Profundisu, negde između Žila de Rica i Markiza de Sada.

Preksinoć (u noći između 6. i 7. aprila) u 2.30h posle ponoći grupa neonacista je napala romsko naselje koje se nalazi u blizini Otvorenog tržnog centra („buvljaka“) na Novom Beogradu.

 

Prema rečima očevidaca 20-30 napadača dovezlo se sa dva kombija i bili su naoružani noževima i metalnim šipkama. Uz uzvike „selićemo vas“ napali su grupu dece, žena i muškaraca koji su sedeli na otvorenom. Nekoliko dece je pretučeno a jedan mladić je teže povređen kada je pogođen flašom u glavu. Nekoliko starijih ljudi je kolabiralo u strahu i panici koja je nastala. Neonacisti su pobegli tek nakon što se 50ak muškaraca iz obližnjih baraka organizovalo u odbranu naselja. Prisutna policija (njih 5-6 koji su dežurali u naselju) nije reagovala, pod izgovorom da „nemaju pravo da se mešaju“.

Danas, subota 4. april, u 13h ispred Gradske skupstine!

Protest i solidarnost s Romima čiji su domovi nasilno srušeni u Bloku 67!

U petak rano ujutru, iako nije prosao rok od 15 dana koji su im vlasti samo dan ranije dale da se isele, pocelo je siledzijsko izbacivanje i nasilno rusenje baraka u Bloku 67. Stanovnici ovog naselja kazu da je rusenje pocelo na prepad oko 6 ujutru uz jaku podrsku policije i specijalaca. Zbog policijske brutalnosti, dve zene je odvezla hitna pomoc. Ljudima je sva imovina ostala zatrpana u rusevinama. Deo njih provodi noc ispred Gradske skupstine, bez tople odece, cebica, hrane, a bolesnima su cak i lekovi ostali zatrpani u rusevinama. Stanovnici naselja kazu i da su ih tokom dana provocirali i plasili i neidentifikovani mladici na motorima.