B92 Blog

Iako se obično misli da su teologija i marksizam suprotstavljeni diskursi, Slavoj Žižek u knjizi Čudovišnost Hrista (Otkrovenje, Beograd, 2008) pokazuje da nije nužno tako, tj. da postoju puno „mesta" na kojima se sreću Hrist i Če Gevara, Marks i sv. Pavle, Lenjin i Novi zavet. Koristeći primere iz popularne kulture, slovenački filozof upušta se u spekulativno izazovne analize na tragu Hegelove filozofije religije, dotičući pravoslavlje, kvantnu mehaniku, književnost, virtualnu stvarnost, operu itd., pokazujući da je za postizanje autentične leve političke pozicije neophodno ponovo promisliti poruku Golgote i Raspeća. Bog je mrtav, ali Sveti duh i dalje opstaje u vidu zajednice verujućih, koja može biti i revolucionarna Partija - štaviše, da bi se uopšte mogla organizovati, takva grupacija mora da sledi osnovno hrišćansko iskustvo, jedine religije u kojoj je i sam Bog, makar za trenutak, ateista.

U predgovoru srpskom izdanju, naslova "Teologija i revolucija", Žižek, između ostalog, kaže:

"Samo je jedan pravi odgovor levim intelektualcima dok očajnički iščekuju dolazak novog revolucionarnog „delatnika", nosioca radikalne društvene promene - stara izreka indijanskog plemena Hopi, koja sadrži sjajan hegelovski dijalektički okret od supstancije do subjekta: „Mi smo ti na koje smo čekali". Čekanje da drugi uradi posao za nas jeste način da racionalizujemo našu neaktivnost. Međutim, zamka koju ovde treba izbeći jeste perverzna samoinstrumentalizacija: „Mi smo ti koje čekamo" ne znači da treba da otkrijemo kako smo mi uposlenici sudbine, predodređeni da obavimo taj zadatak - to, naprotiv, znači da nema Velikog Drugog na koga možemo da se oslonimo. U suprotnosti sa klasičnim marksizmom, gde je „istorija na našoj strani" (proletarijat ispunjava predodređeni zadatak univerzalne emancipacije), u sadašnjem „stanju stvari" Veliki Drugi je PROTIV nas: prepušteni sami sebi, unutrašnji potisak našeg istorijskog razvoja vodi katastrofi, tako da je zaustavljanje katastrofe moguće samo ČISTIM VOLUNTARIZMOM tj. našom slobodnom odlukom da se suprotstavimo istorijskoj nužnosti. To je razlog ponovnog izbijanja teologije kao oslonca za radikalnu politiku: paradoks je u tome da se ona pojavljuje ne da bi omogućila „velikom Drugom" da jamči za krajnji uspeh naših težnji, već se, naprotiv, pojavljuje kao zalog naše radikalne slobode, bez oslonca velikog Drugog. Već je Dostojevski bio svestan kako nam Bog stavlja na raspolaganje slobodu i odgovornost: on nije blagonakloni Gospodar, vodič ka sigurnosti, već nas podseća da smo prepušteni sami sebi. Ovaj paradoks leži u samom jezgru protestanske ideje predodređenosti (predestinacije): ona ne znači da nismo stvarno slobodni, budući da je sve unapred određeno; to znači još radikalniju slobodu od obične, slobodu da retroaktivno odredimo (promenimo) samu našu Sudbinu." (str. 5)

Pravoslavlje poznaje indulgencije? Incest u srpskoj kraljevskoj porodici? Savremena romantična ljubav je konstrukt XIII veka?

Kada se na izvesnom sajtu pojavila najava za studiju Iv Levin Seksualnost i društvo kod pravoslavnih Slovena od X do XVIII veka, jedan od posetilaca prokomentarisao je da ne treba „nama Srbima" neko ko „nije odavde" objašnjavati kakvi su bili Sloveni u srednjem veku. Ovakva reakcija, pored ksenofobije koja teško koga može iznenaditi, implicira i jednu (tužnu) istinu - da se niko „ovdašnji" nije ozbiljno bavio izuzetno zanimljivom temom društvene regulacije seksualnosti, kao ni seksualnim običajima i praksama kod Rusa, Bugara i Srba u navedenom periodu. S druge strane te nepromišljene konstatacije stoji da je možda, u krajnoj liniji, ovako i (naj)bolje - daleko od toga da „spoljni pogled" obezbeđuje naučnu objektivnost, ali on sobom nosi neostrašćenu distancu, toliko neprisutnu u Srbiji kada je nacionalna istorija u pitanju. Sa takve, rekao bih zahvalne pozicije, američka istoričarka jevrejskog porekla Iv Levin imala je šta da kaže i to na preko 400 strana svoje fascinantne studije, koju treba suditi po argumentima i naučnom doprinosu, a ne po poreklu autorke ili njenom državljanstvu.

Sada već davne 2005. godine, na poziv nedeljnika NIN, napisao sam kraći tekst koji je trebalo da, suprotno uvreženom mišljenju, pokaže da za Gej Prajd nije rano, nego da on, naprotiv, kasni, kao i da ponudi neke argumente zbog kojih je postavljanje prioriteta što se tiče ostavrivanja određenih prava pogrešno (važnije je ovo, prvo da ostvarimo ono, itd) i predstavlja formu nasilja. Moje mišljenje se od tada dosta promenilo, ali o tome u nekom drugom blogu. U ovom, zarad aktuelnosti nekih tezi, donosim u integralnoj verziji tekst star četiri godine, ali i dalje potreban, budući da se slične reakcije javljaju svake godine kada se pominje održavanje ulične parade ponosa.

ČEMU JOŠ GEJ PARADA?

Druga „parada ponosa" gej i lezbejske zajednice u Srbiji, zakazana za 17. jul tekuće godine, odložena je na neodređeno vreme. (Još nije umrla, a kad će - ne znamo!) Udruženje „BG PRIDE", formirano sa ciljem da organizuje manifestaciju, obrazložilo je, u saopštenju upućenom javnosti, da „nakon ponovnog divljanja desničarskih ekstremista na ulicama Beograda i paljenja džamija, postalo je očigledno da Srbijom ne samo da i dalje dominiraju ekstremne nacionalističke i konzervativne političke snage, koje ne prihvataju različitost po bilo kom osnovu, već i da vladajuća struktura nema nameru da zaustavi nasilje i gradi demokratsko društvo u kome ima mesta za različitosti". Dalje se navodi da je izostala podrška političkih stranaka, kao i nevladinog sektora, ali ključni razlog i dalje ostaje radikalno diskriminativna situacija (koja često eskalira do fizičkog nasilja) prema svim „manjinskim grupama". Vlast je, s druge strane ekstremističkih grupa i dominantne patrijarhalne ideologije, pokazivala (in)direktnu naklonost homofobiji, od blage nezainteresovanosti („Pa zar oni uopšte postoje?"), preko stalnog odlaganja odgovora na zahteve istopolno orijentisane populacije („Srbija ima pametnija/važnija posla!") pa sve do otvorenog satanizovanja („Srbija još uvek nije zrela za izražavanje takvih perverzija!"). 

Rusko-ukrajinski energetski sukob doveo je do momentalne nestašice gasa u Srbiji. U jeku zime, bez grejanja su ostali stanovi, domovi zdravlja, bolnice, škole, vrtići, domovi za stare... Iako je predsednik Tadić uspeo da se dogovori sa Nemačkom i Mađarskom oko isporuke gasnih rezervi, ova kriza je otkrila mnoge rupe u funkcionisanju našeg energetskog sistema – ali i državne politike. Tek ostaje da vidimo koliku cenu će građani Srbije platiti zbog ovoga, međutim već sada je jasno da je nestašica gasa dovela do mogućnosti nove nestašice struje. Analiziramo pozadinu rusko-ukrajinskog sukoba, kao i ulogu srpskih vlasti u najvećoj energetskoj krizi u kojoj se Srbija našla, još od devedesetih godina.

U jednom od svojih poslednjih istupa, u tekstu „Poraz gej lobija"[1], gospodin Antonić vraća se svojoj „staroj strasti" - homoseksualnim brakovima.Tema aktuelna u vreme donošenja Ustava, a u vezi sa članom koji brak određuje isključivo kao zajednicu muškarca i žene, bila je povod uzrujanog oglašavanja našeg zapaženog političkog analitičara. Tada je, između ostalog, zahtevao javnu raspravu u vezi sa legalizacijom istopolnih zajednica, nemajući ništa - makar javno, u svojim komentarima - protiv nedostatka sličnog dijaloga o Ustavu, donesenom ekspresno, brzim prugama Srbije, bez mogućnosti da na njegov izgled neposrednije utiču sami građani, čija prava i slobode treba da utemeljuje[2].

Načelno, nisam oponent diskusije u vezi sa nizom tema koje homoseksualnost sobom nosi, ali sam protiv ovakvog dvostrukog standarda. On se zasniva na implicitnom prihvatanju konzervativnog svetonazora, u kome Ustav igra ulogu nedodirljivog temelja političke zajednice, te služi kao sredstvo da se svi predlozi (amandmana) unapred eliminišu argumentom da je u pitanju „podrivanje državnosti same". Regulisanje prava i obaveza dela političke zajednice tj. građana homoseksualne orijentacije vidi se kao nešto van njega, čak se ni diskriminacija po seksualnoj osnovi eksplicitno ne zabranjuje Ustavom (iako se zabranjuje po drugim osnovama, kao što je rasna, verska, etnička itd. pripadnost). Sociolog Antonić ne iznosi ni jedan argument protiv izjednačavanja položaja homoseksualnih i heteroseksualnih građana u vezi sa ostvarivanjem prava bračne zajednice koja se, eufemistički, može zvati i registrovano partnerstvo ili civilna unija, što je slučaj u velikoj većini zemalja Evropske unije. Za ovu neravnopravnost nema opravdanja, naravno: situacija je analogna onoj kada bi Mađarima bilo osporeno pravo na školovanje ili ženama bilo zabranjeno da budu članice državnih institucija.

That's hot!, omiljena uzrečica Paris Hilton

U jednoj internet anketi, kao krunski dokaz da civilizacija neumitno hita svojoj propasti, navedena je Paris Hilton. Ne neko njeno svojstvo, poseban događaj ili bilo šta slično, već ona per se. U nedavnom razgovoru sa prijateljicom, ona je ustvrdila da Hiltonova predstavlja „sve ono što danas nije u redu sa planetom". Našalio sam se i rekao - „Svakako misliš i na ozonsku rupu?", a ona se složila. Za razliku od drugih „sirotih malih bogatašica", koje su uglavnom uspešne poslovne žene, imaju svoje humanitarne fondacije, Paris troši novac isključivo na zabavu, ne radi ništa bitno i/ili korisno, samoživa je, sebična, nema nikakvu društvenu svest, itd. Moglo bi se reći da je ovo dominantan stav kada je ona u pitanju, sa dodatkom da je većina percipira kao „glupu zlobnu plavušu drolju" kojoj se, eto, posrećilo da bude bogata naslednica.

Bilo iz kog ugla gledano, fascinacija zapadnog sveta islamskim običajem nošenja vela već vekovima ne jenjava; naprotiv. U jeku diskurzivnih, ali i javnih debati koje se baziraju na tezi Semjuela Hantingtona u skladu s kojom „civilizacije" zapada i islama deli nepremostiv (odnosno „istorijski") kulturološki jaz, veo je uvek dobrodošla tema, razlog i meta međusobnih napada najrazličitije pozicioniranih zagovornica svega onoga što se podrazumeva pod zavodljivom odrednicom „ženskih prava" s jedne strane, i ne samo pristalica anti-zapadnjački orijentisane ideologije, već i na ne-, odnosno anti-liberalno demokratskoj ideologiji ustrojenih režima s druge. Slično velu, možda je i razmišljanjima o „demokratiji," „ženskim pravima" i „islamu" najkorisnije pristupiti odgovarajući na pitanja „kada," „kako," „gde" i „za koga". Mozaik odgovora kroz vekove i prostore otkrili bi koliko je neuniformna, raznolika, promenljiva i nejedinstvena slika tih pojmova, iskustava i stvarnosti koje su pod njima podrazumevane.

Sledeći kratak prikaz razmišljanja o velu nastao je kao posledica autorkinog gotovo dvogodišnjeg boravka u najbrojnijoj po broju muslimanskog, a četvrtoj po ukupnom broju stanovništva zemlji na svetu, Indoneziji, gde pohađa interdisciplinarne doktorske studije iz oblasti religije i kulture (ICRS) pri Gadjah Mada univerzitetu u Džogdžakarti (Centralna Java). Autorka teksta nudi prikaz umesto statističkih podataka iz dva razloga. Prvi je nepostojanost statistike u zemlji koja se kotira u sam svetski vrh po nivou zastupljenosti državne korupcije. Uostalom, da je statistika u Indoneziji istorijski nestabilna pojava pokazuje i podatak da se do današnjeg dana ne zna broj ljudi postradalih u antikomunističkim čistkama sprovođenim tokom 1965-66, gde se procene kreću od 200 000 do 1 000 000, ili više, ubijenih/nestalih. Drugi razlog je pokušaj da umesto brojki, tekst ozvuči glasove žena koje veo nose, ili se na to pripremaju, s idejom da se pojedinačna iskustva, onako kako su refraktovana kroz autorkinu prizmu, ponude na uvid čitateljstvu za koje je sticanje takvih iskustava višeznačno predaleko. Iza svega, neosporno, stoji neskrivena agenda koja nalaže da se u debate o „islamu" i „ženskim pravima" vezano za upotrebu vela stavi akcenat na pozicioniranost. Otuda pitanja „gde," „kako" i „za koga"...

U nekom mestu u planinama postojale su tri devojke po imenu Utka, Mimuna i Ajša. I pođu one jednom tako u M'Zab da potraže sreću. Jednu su stvar, međutim, želele više od svega ostalog: da piju čaj u Sahari. Ah, reći će neko - ništa luđe! Nije problem u tome da je čaj u Sahari teško skuvati, jer ima i previše toplote, nego je nedostatak vode ključna prepreka. Gde, u tom peskovitom bespuću, pronaći makar i kap čiste tečnosti? Uzdati se u sreću? Ali nisu li devojke krenule u potragu za srećom upravo u M'Zab zato što je još uvek nemaju? I šta mu uopšte dođe taj M'Zab? Ah, puno pitanja, zaista... Stoga, krenimo redom.

M'Zab je mesto gde se sve želje ispunjavaju. Bar tako kaže legenda. To je grad koji može biti bilo gde, jer nije vezan čvrstim temeljima za zemlju, već, poput pustinjske barke, plovi svuda po peskovitom okeanu Sahare. U njemu se, na centralnom trgu, nalazi velika fontana po imenu H'Past. Voda u njoj teče u smeru suprotnom od onog uobičajenog, od dna ka vrhu ove građevine-groteske, napravljene od uglačanih kostiju svih utopljenika u nemilosti peščanih talasa. Kažu da je najbolji put da se uđe u M'Zab upravo praćenje fatamorgana - tamo gde su one najuverljivije, u samom centru iluzije visoke tempertaure i pomućene svesti, baš tamo stoje vrata P'Arsan, vrata od ukroćenih vetrova, iza kojih svoje tajne otkriva ovaj grad na granici nepostojanja.

Ono što sledi predstavlja niz izvoda iz prepiske koja se vodila na izvesnoj "levoj" mailing listi. Na toj mailing listi sam se, kao marksista, obratio svim marksistima u Srbiji. Povod obraćanja predstavljala je činjenica cvetanja antifašizma u redovima levice. Prema mojoj proceni, antifašizam predstavlja ustupak marksizma pravno-političkoj ideologiji kapitalističkog načina proizvodnje.

Antifašizam kao jednakost pred zakonom

Ne obazirući se na primedbe (jer će se one pokazati kao ništavne) da sledećim redovima "umanjujem borbeni potencijal", da "se u objektivnom kontekstu stavljam na stranu fašista", da "asptraktno teoretišem", tvrdiću dve teze:

1. Antifašistička borba, onako kako se koncipira u poslednje vreme (u internet zajednici antifašista), predstavlja ekstremnu građansku borbu, a antifašisti sve više izgledaju kao militantno krilo LDP.

2. Antifašisti su inverzna slika fašista.

U trci za Belu kuću, Barak Obama nastoji da ubedi belo i hispanoameričko biračko telo, naročito kada je reč o siromašnim slojevima. Smanjeni socijalni sadržaji njegovog programa, kao i opšta prihvatljivost njegovih govora, možda su zapravo hendikep. Njegova kampanja, isto kao i uključivanje u vladu nekoliko ministarki "različitog porekla", postavlja granice egalitarnom pristupu, ograničavajući se na uspon - ili promociju - nekoliko ličnosti.

Tokom kampanje Baraka Obame, "rasno pitanje" dva puta je izbijalo na površinu. Prvi put januara ove godine, na dan pobede ovog kandidata na preliminarnim izborima u Južnoj Karolini. Odgovarajući na komentare Vilijama Klintona koji je ovaj rezultat pripisao velikom broju crnačkih glasova u Karolini, gomila odana Baraku Obami dočekala ga je skandirajuci: "rasa nije važna!"