B92 Blog

U okviru Festivala jednog pisca, posvećenog Momčilu Nastasijeviću, Kulturni centar Beograda ugostio je Fredrika Džejmsona (rođ. 1934), jednog od najznačajnijih savremenih (post)marksističkih filozofa, književnog kritičara i teoretičara kulture. Dobitnik je prestižne Holbergove nagrade za razvoj akademskih dostignuća u oblasti umetnosti, društvenih i humanistčkih nauka, čiji su prethodni laureati i Jirgen Habermas, Julija Kristeva i Ronald Dvorkin. Na srpski jezik prevedeno je, pored ostalih, i njegovo nazapaženije delo Postmodernizam ili kulturna logika poznog kapitalizma, a ovo je njegova prva poseta Beogradu.

Neke od ključnih teorijskih teza Fredrika Džejmsona odnose se na nestanak inidvidualne subjektivnosti i pojavu šizofrene svesti, postmoderno stanje „stalne sadašnjosti“ i nestanak standardno shvaćene istorije kao kontinuirane prošlosti sa posledicama po sadašnjost, prerastanje parodije u pastiš (eklektičku imitaciju) u umetničkoj praksi i arhitekturu kao najbolji primera za postmoderni stil u umetnosti.

Šarolika biografija Vajata Erpa (Wyatt Berry Stapp Earp, 1848-1929),[1] zbog svoje raznovrsnosti koja omogućuje da joj se priđe iz raznih uglova, služila je, i još uvek služi, kao podloga za artikulisanje različith i često suprotstavljenih nazora, pre svega političkih. Svaki period, takoreći, ima svog Vajata Erpa. Vajat Erp, kao šerif, kao predstavnik zakona, kao „čovek zakona" usred bezakonja onoga što se smatra „Divljim Zapadom", od kraja devetnaestog veka pa sve do danas biva modelom koji se prati kada se progovara o pravdi i nepravdi, što su teme kojima se bavi svaki mit, ali i svaka politika.

1. Umetnik je stvaralac lepog, kaže Wilde.[1] Pa ipak, lepota se može naći i u onom uslovno ružnom. Postojanje „estetike ružnog", kako kaže fraza, sasvim je istinito. Mogu nam se dopasti i stvari najčešće viđene kao odvratne, kao što tema umetnosti može biti ono odvratno, kao kod Lautréamonta ili Markiza de Sadea. Čini se da onda izraz, stil izražavanja tematike mora nositi određenu lepotu. Međutim, i on može biti „ružan". Dobar primer je Ágota Kristóf. Stoga, lepo i ružno vrlo su pipavi i relativni pojmovi, a napredak umetnosti može ići smerom upotrebe ružnog i prenošenja u domen lepote i tako promenom i samog značenja lepote, njenim proširenjem i preoblikovanjem.

2. Umetnost nije ni moralna, ni nemoralna. Ali, ako je umetnost, onda je uvek antimoralna. Zašto? Umetnički rad koji je u skladu sa dominantnim moralom može biti dinamičan, stilski utanačen, itd, ali on ne donosi ništa novo, a staro čini još starijim. Stoga, on ne otkriva ništa sem već poznatog - njegov izraz mora biti fraza u širem smislu, i plagijat u najužem - samo inventivno donosi originalnost, sve ostalo je ponavljanje ponovljenog.

Нема ничег необичног у епидемији грипа. Сваке године на хиљаде људи умире од грипа и у нормалним условима, друштво је научило да се носи са том претњом. С времена на време, епидемија грипа претвори се у планетарну пандемију која однесе ужасан број жртава. Ипак, не постоје докази да ће се тзв. свињски грип, који је за сада однео релативно мали број живота, претворити у пандемију. Пре ће бити да се суочавамо са здравственом кризом која се претвара у моралну драму. 

Иако је свињски грип релативно уобичајена опасност када је у питању гајење свиња, треба рећи да, за сада, здравствени инспектори нису пронашли заражене свиње нигде у Мексику. А зашто га онда зову "свињски грип?" Главни разлог јесте тај што је последњи сој грипа који је генетски подсећао на овај био пронађен код свиња. Но, то не значи да га морамо звати "свињским грипом". Израелски заменик министра здравља, Јаков Лицман, рекао је да у његовој држави неће прихватити овај назив, будући да јеврејски верници не једу свињетину. "Зваћемо га мексичким грипом", казао је. Оно што Лицманов коментар показује јесте то да су име и представа коју стварамо о болести чврсто повезани не са науком, већ са културом.

Jedino gore od toga da vas ogovaraju je da vas NE OGOVARAJU.

*** 

Kada pomislimo na sada proslavljenog, koliko i svojevremeno ozloglašenog pisca, čije prezime baštini divljinu irskog folklora (Come away oh human child / To the waters and the wild... - do tačke prelepe grozote ovo „izvorište" emaniraju čuveni Jejtsovi stihovi), a ime široku savremenu publiku pre asocira na nagradu Američke filmske akademije, može nam pasti na um nekoliko mentalnih slika. Prvo, to je književnost, pre svega njegove komedije reske ironije, satire stavova i životnog stila britanske aristokratije, ali i Slika Dorijana Greja, odavno postajući metaforičkim motivom popularne kulture. Drugo, Oskar Vajld slovi se za velikog dendija, zabavljača visokog društva, dekadentnog i ekstravagantnog životnog stila, onoga ko je „sav svoj talenat investirao u život, a ono malo što je preostalo - u umetnost". Treća slika nosi davnašnji skandal, a sada prepoznatljiv pečat koji je izgubio „boju srama", a odnosi se na homoerotsku aferu sa lordom Alfredom Daglasom, zbog koje je Vajld osuđen na dvogodišnju robiju, oduzeta su mu deca i sva prava raspolaganja sopstvenim  delima. Danas je, zasluženo, jedan od simbola gej pokreta, večito upozorenje na strogosti viktorijanskog morala, koliko i inspiracija-putokaz kada treba do kraja istrajati u svojim političkim uverenjima, odbivši da, po savetu prijatelja, pobegne u Francusku i izbegne kaznu, već je hrabro, gotovo sokratovski, prihvatio da nosi težinu presude i javnu sramotu kojoj je kao „sodomita" neminovno bio izložen. Iako ga je to postavilo u prokaženu poziciju unutar istorije, kako je i sam zapisao u De Profundisu, negde između Žila de Rica i Markiza de Sada.

Preksinoć (u noći između 6. i 7. aprila) u 2.30h posle ponoći grupa neonacista je napala romsko naselje koje se nalazi u blizini Otvorenog tržnog centra („buvljaka“) na Novom Beogradu.

Prema rečima očevidaca 20-30 napadača dovezlo se sa dva kombija i bili su naoružani noževima i metalnim šipkama. Uz uzvike „selićemo vas“ napali su grupu dece, žena i muškaraca koji su sedeli na otvorenom. Nekoliko dece je pretučeno a jedan mladić je teže povređen kada je pogođen flašom u glavu. Nekoliko starijih ljudi je kolabiralo u strahu i panici koja je nastala. Neonacisti su pobegli tek nakon što se 50ak muškaraca iz obližnjih baraka organizovalo u odbranu naselja. Prisutna policija (njih 5-6 koji su dežurali u naselju) nije reagovala, pod izgovorom da „nemaju pravo da se mešaju“.

Danas, subota 4. april, u 13h ispred Gradske skupstine!

Protest i solidarnost s Romima čiji su domovi nasilno srušeni u Bloku 67!

U petak rano ujutru, iako nije prosao rok od 15 dana koji su im vlasti samo dan ranije dale da se isele, pocelo je siledzijsko izbacivanje i nasilno rusenje baraka u Bloku 67. Stanovnici ovog naselja kazu da je rusenje pocelo na prepad oko 6 ujutru uz jaku podrsku policije i specijalaca. Zbog policijske brutalnosti, dve zene je odvezla hitna pomoc. Ljudima je sva imovina ostala zatrpana u rusevinama. Deo njih provodi noc ispred Gradske skupstine, bez tople odece, cebica, hrane, a bolesnima su cak i lekovi ostali zatrpani u rusevinama. Stanovnici naselja kazu i da su ih tokom dana provocirali i plasili i neidentifikovani mladici na motorima.

Iako se obično misli da su teologija i marksizam suprotstavljeni diskursi, Slavoj Žižek u knjizi Čudovišnost Hrista (Otkrovenje, Beograd, 2008) pokazuje da nije nužno tako, tj. da postoju puno „mesta" na kojima se sreću Hrist i Če Gevara, Marks i sv. Pavle, Lenjin i Novi zavet. Koristeći primere iz popularne kulture, slovenački filozof upušta se u spekulativno izazovne analize na tragu Hegelove filozofije religije, dotičući pravoslavlje, kvantnu mehaniku, književnost, virtualnu stvarnost, operu itd., pokazujući da je za postizanje autentične leve političke pozicije neophodno ponovo promisliti poruku Golgote i Raspeća. Bog je mrtav, ali Sveti duh i dalje opstaje u vidu zajednice verujućih, koja može biti i revolucionarna Partija - štaviše, da bi se uopšte mogla organizovati, takva grupacija mora da sledi osnovno hrišćansko iskustvo, jedine religije u kojoj je i sam Bog, makar za trenutak, ateista.

U predgovoru srpskom izdanju, naslova "Teologija i revolucija", Žižek, između ostalog, kaže:

"Samo je jedan pravi odgovor levim intelektualcima dok očajnički iščekuju dolazak novog revolucionarnog „delatnika", nosioca radikalne društvene promene - stara izreka indijanskog plemena Hopi, koja sadrži sjajan hegelovski dijalektički okret od supstancije do subjekta: „Mi smo ti na koje smo čekali". Čekanje da drugi uradi posao za nas jeste način da racionalizujemo našu neaktivnost. Međutim, zamka koju ovde treba izbeći jeste perverzna samoinstrumentalizacija: „Mi smo ti koje čekamo" ne znači da treba da otkrijemo kako smo mi uposlenici sudbine, predodređeni da obavimo taj zadatak - to, naprotiv, znači da nema Velikog Drugog na koga možemo da se oslonimo. U suprotnosti sa klasičnim marksizmom, gde je „istorija na našoj strani" (proletarijat ispunjava predodređeni zadatak univerzalne emancipacije), u sadašnjem „stanju stvari" Veliki Drugi je PROTIV nas: prepušteni sami sebi, unutrašnji potisak našeg istorijskog razvoja vodi katastrofi, tako da je zaustavljanje katastrofe moguće samo ČISTIM VOLUNTARIZMOM tj. našom slobodnom odlukom da se suprotstavimo istorijskoj nužnosti. To je razlog ponovnog izbijanja teologije kao oslonca za radikalnu politiku: paradoks je u tome da se ona pojavljuje ne da bi omogućila „velikom Drugom" da jamči za krajnji uspeh naših težnji, već se, naprotiv, pojavljuje kao zalog naše radikalne slobode, bez oslonca velikog Drugog. Već je Dostojevski bio svestan kako nam Bog stavlja na raspolaganje slobodu i odgovornost: on nije blagonakloni Gospodar, vodič ka sigurnosti, već nas podseća da smo prepušteni sami sebi. Ovaj paradoks leži u samom jezgru protestanske ideje predodređenosti (predestinacije): ona ne znači da nismo stvarno slobodni, budući da je sve unapred određeno; to znači još radikalniju slobodu od obične, slobodu da retroaktivno odredimo (promenimo) samu našu Sudbinu." (str. 5)

Pravoslavlje poznaje indulgencije? Incest u srpskoj kraljevskoj porodici? Savremena romantična ljubav je konstrukt XIII veka?

Kada se na izvesnom sajtu pojavila najava za studiju Iv Levin Seksualnost i društvo kod pravoslavnih Slovena od X do XVIII veka, jedan od posetilaca prokomentarisao je da ne treba „nama Srbima" neko ko „nije odavde" objašnjavati kakvi su bili Sloveni u srednjem veku. Ovakva reakcija, pored ksenofobije koja teško koga može iznenaditi, implicira i jednu (tužnu) istinu - da se niko „ovdašnji" nije ozbiljno bavio izuzetno zanimljivom temom društvene regulacije seksualnosti, kao ni seksualnim običajima i praksama kod Rusa, Bugara i Srba u navedenom periodu. S druge strane te nepromišljene konstatacije stoji da je možda, u krajnoj liniji, ovako i (naj)bolje - daleko od toga da „spoljni pogled" obezbeđuje naučnu objektivnost, ali on sobom nosi neostrašćenu distancu, toliko neprisutnu u Srbiji kada je nacionalna istorija u pitanju. Sa takve, rekao bih zahvalne pozicije, američka istoričarka jevrejskog porekla Iv Levin imala je šta da kaže i to na preko 400 strana svoje fascinantne studije, koju treba suditi po argumentima i naučnom doprinosu, a ne po poreklu autorke ili njenom državljanstvu.

Sada već davne 2005. godine, na poziv nedeljnika NIN, napisao sam kraći tekst koji je trebalo da, suprotno uvreženom mišljenju, pokaže da za Gej Prajd nije rano, nego da on, naprotiv, kasni, kao i da ponudi neke argumente zbog kojih je postavljanje prioriteta što se tiče ostavrivanja određenih prava pogrešno (važnije je ovo, prvo da ostvarimo ono, itd) i predstavlja formu nasilja. Moje mišljenje se od tada dosta promenilo, ali o tome u nekom drugom blogu. U ovom, zarad aktuelnosti nekih tezi, donosim u integralnoj verziji tekst star četiri godine, ali i dalje potreban, budući da se slične reakcije javljaju svake godine kada se pominje održavanje ulične parade ponosa.

ČEMU JOŠ GEJ PARADA?

Druga „parada ponosa" gej i lezbejske zajednice u Srbiji, zakazana za 17. jul tekuće godine, odložena je na neodređeno vreme. (Još nije umrla, a kad će - ne znamo!) Udruženje „BG PRIDE", formirano sa ciljem da organizuje manifestaciju, obrazložilo je, u saopštenju upućenom javnosti, da „nakon ponovnog divljanja desničarskih ekstremista na ulicama Beograda i paljenja džamija, postalo je očigledno da Srbijom ne samo da i dalje dominiraju ekstremne nacionalističke i konzervativne političke snage, koje ne prihvataju različitost po bilo kom osnovu, već i da vladajuća struktura nema nameru da zaustavi nasilje i gradi demokratsko društvo u kome ima mesta za različitosti". Dalje se navodi da je izostala podrška političkih stranaka, kao i nevladinog sektora, ali ključni razlog i dalje ostaje radikalno diskriminativna situacija (koja često eskalira do fizičkog nasilja) prema svim „manjinskim grupama". Vlast je, s druge strane ekstremističkih grupa i dominantne patrijarhalne ideologije, pokazivala (in)direktnu naklonost homofobiji, od blage nezainteresovanosti („Pa zar oni uopšte postoje?"), preko stalnog odlaganja odgovora na zahteve istopolno orijentisane populacije („Srbija ima pametnija/važnija posla!") pa sve do otvorenog satanizovanja („Srbija još uvek nije zrela za izražavanje takvih perverzija!").