(1)

Čedomir Jovanović ne podržava Borisa Tadića (koalicija sa DSS).

Svaka ne-podrška Borisu Tadiću (efektivno) podržava Tomislava Nikolića (održava 4% više glasova).

Dakle, Čedomir Jovanović (efektivno) podržava Tomislava Nikolića.

(2)

Velja Ilić ne podržava

Predavanje i promocija knjige Istraživanje realnog planetranog filozofskog superstara Slavoja Žižeka, protekla je uzbudljivo i duhovito, dokazavši publici da zaista prisutvuje događanju „svetskog duha" u Beogradu. Žižek živi u Argentini, predaje u SAD i Evropi, a državljanin je Slovenije - formirao se u nekada zajedničkoj državi SFRJ, a jednu od prvih knjiga pisao je krajem sedamdesetih na srpskom jeziku. Zbog toga, kao i zbog izuzetnog prijema i nesumnjivog uticaja u našoj sredini, Žižeka možemo da posmatramo - on nam sigurno neće zameriti - i kao domaćeg autora.

O poseti slovenačkog filozofa i teoretičara psihoanalize Slavoja Žižeka dugo se nagađalo, uz puno lažnih najava, ali i iskrene želje da nakon deset godina ova teorijska zvezdaponovo poseti Beograd. Poslednji put bio je ovde tokom Studentskog protesta 96/97, gde ga je, zajedno sa drugim demonstrantima, zaustavio policijski kordon na Brankovom mostu. Takvih prepreka ovog puta nije bilo, ali su se pojavile one drugačije, pre svega organizacione - sala Kulturnog centra Beograda bila je mala (370 sedišta) da bi obezbedila mesto svim zainteresovanim, a podela besplatnih karata donela je i mini-skandal - umesto u petak u 16 sati, kako je prvobitno najavljeno, karte su mogle da se preuzmu dva sata ranije, da bi do pola četiri već bile podeljene! Da ima nečeg pozitivnog u tome sugerisao je jedan korisnik Facebook grupe posvećene Žižekovom gostovanju: činjenica da se za filozofsko predavanje karte razgrabe za manje od dva sata siguran je znak da stižu bolja vremena. Uprkos ovom optimističkom tumačenju, sa kojim se intimno slažem, mislim da je reč o očigledno lošoj proceni organizatora, te nerazumevanju popularnosti koju trenutno Žižek uživa globalno, pa samim tim i u Srbiji. Mada nije bilo ozbiljne najave, jagma za kartama, interesovanje novinara, kao i prisustvo nekih poznatih politički angažovanih ličnosti, Vesne Pešić i Đorđa Vukadinovića, sugerisalo je da je reč o događaju od prvorazrednog značaja, koji je i pored „medijske blokade", stogao do onih temeljno zainteresovani za njegov filozofski rad, kao i do onih koji su tu bili da bi „videli i bili viđeni".

„Kako doći do masa sa pet teških limenih kutija 35-mm filma koga nemaš gde da prikažeš?"

Ž. L. Godar

(Sledi izveštaj sa Subverzivnog filmskog festivala u Zagrebu, održanog od 18. do 24. maja)

Ključno pitanje, po Žižeku, nije šta je danas živo od događanja '68. - a šta odavno počiva u memljivom grobu istorije - već kako bi se današnja politička situacija videla očima „poslednje revolucije". Odgovor na ovo pitanje nije previše optimističan - „leva kretanja" označila su kraj perioda obeleženog jednom idejom, danas krajnje nepopularnom, idejom komunizma, koja se u svojoj načnoj formi uobličila krajem XIX veka u Marksovom Kapitalu, da bi svoje poslednje izdanke ponudila u Maovoj „kulturnoj revoluciji" i zbivanjima '68. Za razliku od pokojeg sentimentalnog nostalgičara, koji bi se pozvao na činjenicu da i dalje postoje nominalno komunističke zemlje, kao što su Kuba ili Severna Koreja - Kina je, čini se, ispala sa ovog spiska zbog ekonomskih reformi - Žižek je po ovom pitanju pesimistički decidan - ne sanja novu Komunističku partiju i nije siguran kuda je „svetski duh" krenuo. Ono što se iz njegove pozicije vidi kao sigurno jeste da je '68. bila pre subverzija negoli revolucija, kasnije i sama integrisana u liberalni sistem, forma rumspringa koja je naknadno poslužila za legitimaciju nove političke elite, koja je, uglavnom pristajući na socijademokratiju, odustala od toga da suštinski menja svet alias ukine klasnu razliku.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U trci za Belu kuću, Barak Obama nastoji da ubedi belo i hispanoameričko biračko telo, naročito kada je reč o siromašnim slojevima. Smanjeni socijalni sadržaji njegovog programa, kao i opšta prihvatljivost njegovih govora, možda su zapravo hendikep. Njegova kampanja, isto kao i uključivanje u vladu nekoliko ministarki "različitog porekla", postavlja granice egalitarnom pristupu, ograničavajući se na uspon - ili promociju - nekoliko ličnosti.

Tokom kampanje Baraka Obame, "rasno pitanje" dva puta je izbijalo na površinu. Prvi put januara ove godine, na dan pobede ovog kandidata na preliminarnim izborima u Južnoj Karolini. Odgovarajući na komentare Vilijama Klintona koji je ovaj rezultat pripisao velikom broju crnačkih glasova u Karolini, gomila odana Baraku Obami dočekala ga je skandirajuci: "rasa nije važna!"

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U nekom mestu u planinama postojale su tri devojke po imenu Utka, Mimuna i Ajša. I pođu one jednom tako u M'Zab da potraže sreću. Jednu su stvar, međutim, želele više od svega ostalog: da piju čaj u Sahari. Ah, reći će neko - ništa luđe! Nije problem u tome da je čaj u Sahari teško skuvati, jer ima i previše toplote, nego je nedostatak vode ključna prepreka. Gde, u tom peskovitom bespuću, pronaći makar i kap čiste tečnosti? Uzdati se u sreću? Ali nisu li devojke krenule u potragu za srećom upravo u M'Zab zato što je još uvek nemaju? I šta mu uopšte dođe taj M'Zab? Ah, puno pitanja, zaista... Stoga, krenimo redom.

M'Zab je mesto gde se sve želje ispunjavaju. Bar tako kaže legenda. To je grad koji može biti bilo gde, jer nije vezan čvrstim temeljima za zemlju, već, poput pustinjske barke, plovi svuda po peskovitom okeanu Sahare. U njemu se, na centralnom trgu, nalazi velika fontana po imenu H'Past. Voda u njoj teče u smeru suprotnom od onog uobičajenog, od dna ka vrhu ove građevine-groteske, napravljene od uglačanih kostiju svih utopljenika u nemilosti peščanih talasa. Kažu da je najbolji put da se uđe u M'Zab upravo praćenje fatamorgana - tamo gde su one najuverljivije, u samom centru iluzije visoke tempertaure i pomućene svesti, baš tamo stoje vrata P'Arsan, vrata od ukroćenih vetrova, iza kojih svoje tajne otkriva ovaj grad na granici nepostojanja.

Sada već davne 2005. godine, na poziv nedeljnika NIN, napisao sam kraći tekst koji je trebalo da, suprotno uvreženom mišljenju, pokaže da za Gej Prajd nije rano, nego da on, naprotiv, kasni, kao i da ponudi neke argumente zbog kojih je postavljanje prioriteta što se tiče ostavrivanja određenih prava pogrešno (važnije je ovo, prvo da ostvarimo ono, itd) i predstavlja formu nasilja. Moje mišljenje se od tada dosta promenilo, ali o tome u nekom drugom blogu. U ovom, zarad aktuelnosti nekih tezi, donosim u integralnoj verziji tekst star četiri godine, ali i dalje potreban, budući da se slične reakcije javljaju svake godine kada se pominje održavanje ulične parade ponosa.

ČEMU JOŠ GEJ PARADA?

Druga „parada ponosa" gej i lezbejske zajednice u Srbiji, zakazana za 17. jul tekuće godine, odložena je na neodređeno vreme. (Još nije umrla, a kad će - ne znamo!) Udruženje „BG PRIDE", formirano sa ciljem da organizuje manifestaciju, obrazložilo je, u saopštenju upućenom javnosti, da „nakon ponovnog divljanja desničarskih ekstremista na ulicama Beograda i paljenja džamija, postalo je očigledno da Srbijom ne samo da i dalje dominiraju ekstremne nacionalističke i konzervativne političke snage, koje ne prihvataju različitost po bilo kom osnovu, već i da vladajuća struktura nema nameru da zaustavi nasilje i gradi demokratsko društvo u kome ima mesta za različitosti". Dalje se navodi da je izostala podrška političkih stranaka, kao i nevladinog sektora, ali ključni razlog i dalje ostaje radikalno diskriminativna situacija (koja često eskalira do fizičkog nasilja) prema svim „manjinskim grupama". Vlast je, s druge strane ekstremističkih grupa i dominantne patrijarhalne ideologije, pokazivala (in)direktnu naklonost homofobiji, od blage nezainteresovanosti („Pa zar oni uopšte postoje?"), preko stalnog odlaganja odgovora na zahteve istopolno orijentisane populacije („Srbija ima pametnija/važnija posla!") pa sve do otvorenog satanizovanja („Srbija još uvek nije zrela za izražavanje takvih perverzija!"). 

Dragi blogeri i još draže blogerke,

U moru ozbiljne politike koje nas svojim treš talasima zapljuskuje ovih dana najveći utopljenik bio je i ostao smisao za humor. Ovdašnji političari napraviše atmosferu kao da je neka velika, kolektivna sa'rana u pitanju, a ne formiranje koalicija koje em ne traju vo vjek i vjekov, em ih mogu zameniti drugi kad se najmanje nadamo -- takva je anarhična priroda demokratije i na tome joj velika hvala.

Stoga, da malo razvedrimo, jer život ne može da čeka, a život se ne iscrpljuje u političkom, kao što se ni političko ne iscrljuje u stranačkom. Došlo lepo vreme, valja šetati -- kažu da je zdravo! -- družiti se uz šah il' na pikniku kakvom, čitatli lagana štiva a la Vesna Radusinović, uživati u najvećoj kič manifestaciji pop-kulture Eurosongu. I divota od života!

Ne znam kome će se carstvu prikloniti Dačić i dal' je doterao cara do duvara sa Koštunicom i da li će se popušiti nargile večnog mira u slavu koalicionog sporazuma (a ne Vučelin tompus!); nisam siguran da li je uvek seksipilni Srećko Šekeljić nabacio efiksanu kletvu kao nepozvana vila Grdana na Vučićevoj konferenciji za štampu i da li će se ovom pod dejstvom moćnih mađija izmaći gradonačelnička fotelja; ne mogu da tvrdim da je kampanja pod sloganom "Širi dalje" poziv na seksualni razvrat (ali podržavam ako jeste, kao i upotrebu dobro podmazanog kondoma!); i na kraju sumnjam da je Tadić revolucionar, sem u domenu matematike, jer tvrdi da je 102 + 13 + manjine veće od 126, pa ćemo možda dobiti novu algebarsku operaciju poznatiju kao "predsedničko sabiranje", originalni domaći doprinos razvoju "kraljice nauka".

No, ono u šta sam siguran jeste da su, posredstvom talasa renomirane medijske kuće Radio Šabac, mnogi ovih dana poslali muzičke čestitke, komentarišući rezultate izbora. Pa da vidimo šta je ko kome poručio, poželeo i poklonio!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

29. septembar 2008. | 09:45 | Izvor: Blic

Beograd -- JKP "Pogrebne usluge" unaprediće informacioni sistem, te će oni, koji ne mogu fizički da prisustvuju sahrani, moći to da vide putem interneta, piše Blic."

"Postavićemo kamere ispred i u kapeli, a uz posebne šifre ti snimci će moći da se gledaju putem interneta", izjavio je direktor JKP "Pogrebne usluge" Nebojša Peruničić.

Sve je bilo crveno. Njena bluza, njene gaćice, unutrašnjost njene pice i visoke potpetice crvenih sandala na njenim stopalima. Jedino su njegove kožne uglancane čizme u uglu sobe bile crne i sjajne, baš kao i crni Magnum u njenoj ruci.

Posmatrala je odraz svojih nogu u ogledalu na zidu hotelske sobe a zatim njegove blještave čizme u polumraku.

- Nisu ti više potrebne. Tvoja karta je u jednom pravcu, ali ne vodi tamo kuda si hteo. One way ticket to Heaven baby - šaputala je kao mantru gledajući se u ogledalu.

Crveni ruž joj je bio neznatno razmazan oko usta, ali ona ga je krajnje pažljivo popravila domalim prstom. Onda se okrenula graciozno kao na pisti i lagano hodnikom krenula ka sobi gde je King ležao izvaljen na velikom francuskom krevetu, u kom su do maločas bili u strasnom klinču. Bio je to njihov poslednji, oproštajni seks pred njegov povratak kući u Australiju i poslednje izlivanje njegove sperme koju je u tu čast namerno razmazala po posteljini.

That's hot!, omiljena uzrečica Paris Hilton

U jednoj internet anketi, kao krunski dokaz da civilizacija neumitno hita svojoj propasti, navedena je Paris Hilton. Ne neko njeno svojstvo, poseban događaj ili bilo šta slično, već ona per se. U nedavnom razgovoru sa prijateljicom, ona je ustvrdila da Hiltonova predstavlja „sve ono što danas nije u redu sa planetom". Našalio sam se i rekao - „Svakako misliš i na ozonsku rupu?", a ona se složila. Za razliku od drugih „sirotih malih bogatašica", koje su uglavnom uspešne poslovne žene, imaju svoje humanitarne fondacije, Paris troši novac isključivo na zabavu, ne radi ništa bitno i/ili korisno, samoživa je, sebična, nema nikakvu društvenu svest, itd. Moglo bi se reći da je ovo dominantan stav kada je ona u pitanju, sa dodatkom da je većina percipira kao „glupu zlobnu plavušu drolju" kojoj se, eto, posrećilo da bude bogata naslednica.