B92 Blog

29. septembar 2008. | 09:45 | Izvor: Blic

Beograd -- JKP "Pogrebne usluge" unaprediće informacioni sistem, te će oni, koji ne mogu fizički da prisustvuju sahrani, moći to da vide putem interneta, piše Blic."

"Postavićemo kamere ispred i u kapeli, a uz posebne šifre ti snimci će moći da se gledaju putem interneta", izjavio je direktor JKP "Pogrebne usluge" Nebojša Peruničić.

„Ričard Rorti tvrdi: "Demokratija je važnija od filozofije". Sa ovim političkim principom Rorti faktički priprema teren za gubljenje filozofije u kulturnom relativizmu. Platon na početku filozofije kaže upravo suprotno: filozofija je mnogo važnija od demokratije. I ako je pravednost filozofsko ime za politiku kao kolektivnu istinu, onda je pravednost važnija od slobode. Velika kritika demokratske politike kod Platona je svakako ambivalentna. S jedne strane predstavlja lično mišljenje jednog aristokrate. Ali s druge pokazuje stvarni problem, naime osnovnu protivrečnost između slobode i pravednosti. To je na kraju krajeva naša današnja situacija: cena za našu slobodu, ovde u zapadnom svetu, jeste monstruozna nepravednost, unutar naših zemalja, a još više izvan njih. Filozofski rečeno, ne postoji nikakva pravednost u savremenom svetu."

Betmen: Mračni vitez (rež. Kristofer Nolan, 2008) nije nastavak serijala o superheroju-šišmišu  -  iako ga tako najavljuju na svim zvaničnim prezentacijama - već predstavlja prelom ili, preciznije rečeno, raskid u odnosu na kontinuitet manje ili više uspešno uspostavljan prethodnim izdanjima. (Zaokret je najavljen filmom Betmen počinje (2005), ali nije konsekventno sproveden i semantički ostaje unutar koordinata postaviljenih prethodnim nastavcima). Kontinuitet je, dakle, nominalnog karaktera - zadržano je ime serijala, imena glavnih likova i ime lokacije - nepostojeći Gotam Siti, ali su svi ti označitelji duboko sadržinski izmenjeni.

Dok je ranije atmosfera u gradu bila izrazito mračna, kao u Gradu tame (1998), formirajući gotski štimung i ističući njegovu dislociranost iz stvarne Amerike u nejasno prostor-vreme sa elementima 50-ih godina, danas je Gotam Siti jedan od velikih gradova u SAD, neprecizirano koji, gde se nalazi, koliko stanovnika ima i sl (ponajviše referira na Njujork, ako je verovati američkom slengu). Iako ga formalno nema na mapi, on je, u stvari, metonimijski koncentrat urabnih područja, gde nivo kriminala asocira na Čikago tokom„najslavnijih" dana, a bande nisu privremeni eksces ili paralelna vlast u podzemlju, već mafija drži u šakama najviše predstavnike vlasti. Gotam Siti je objektivno nepostojeći grad , ali je kao takav model koji dobro opisuje funkcionisanje svakog megalopolisa, odnosno on funkcioniše, hegelijanski govoreći, kao „apstraktna singularnost" (grad-arhetip) koja se realizuje u „konkretnoj partikularnosti" (svi veći gradovi).

Do sada, olimpijada je predstavljala otvoreni poziv za napade na Kinu, beskrajni izgovor Zapadnim novinarima/kama za pokušaje da se komunjarama pripiše sve redom od cenzure interneta do Darfura. Uprkos svim neprijatnim novinskim izveštajima, ipak, kineska vlada je delovala začuđujuće mirno. Razlog je u tome što se nadala sledećem: kada otpočne ceremonija otvaranja igara, u trenu ćete zaboraviti na sve te neprijatnosti pošto će vam mozak biti izložen bombardovanju kulturno/sportsko/političke ekstravagancije pekinške olimpijade.

Svidelo vam se to ili ne, osetićete strahopoštovanje prema Kini koja uliva apsolutno strahopoštovanje.

"Pored odgovora koji je sam po sebi očigledan - da je to svakako interes nacionalnih i međunarodnih političkih i ekonomskih kasti - dodajmo da nepodnošljiva bliskost Miloševićevog političkog projekta izgradnje suverene države Srbije i Đinđićevog ranog filozofskog projekta suverenosti pravne države, upućuje samo na to da su sve ostalo nijanse. Nijanse koje danas nalazimo između Tadića i Nikolića bile su nekada nijanse između Miloševića i Draškovića, nešto kasnije između Đinđića i Koštunice ili, u nekim "drugim kontekstima", nijanse između Gerharda Schrödera i Angele Merkel, ili između Georgea Busha (I ili II) i Billa Clintona. Sve te nijanse pronalazićemo i u budućnosti, sve dok ultimativni okvir politike bude okvir suverene liberalno-demokratske države. Jer, sve te nijanse i figure razlike (dva), uvek u poslednjoj instanci završavaju u (jednom) dominantne državne ideologije."

Šifra oko koje se vrti manija Seksa i grada ne može se redukovati samo na raspomamljeni šoping i opsednutost garderobom, ali kada toj slici dodamo i Prada cipele skoro da ništa nismo ispustili - na putu do seksa savremene Pepeljuge ne hodaju na staklenim već na firmiranim potpeticima, njihov žuti taksi ne pretvara se u bundevu nakon ponoći, ali Princ na kraju balade ipak maše burmom koja obećava da će živeti dugo i srećno u braku bez roka trajanja.

(Ovaj tekst svojevrstan je odgovor na blog Tibora Jone Apstinencija i predgrađe, jer pokušava da pokaže kako serija Seks i grad - o filmu ne govorim - ipak ima da nam kaže ponešto ozbiljno o aktuelnim „društvenim fenomenima" kao što su "položaj žene", brak, seksualnost, itd. Nije pisan ni sa kakvom polemičkom tendencijom, a vremenski se pojavio pre navedenog bloga. Pa ipak, i dalje je odgovor.)

Plasirali ste i tezu da je Milošević „liberalizovao" Srbiju, doduše na lažan način, dajući slobodu da se ratuje, siluje i sl. Da li ovaj politički gest možemo posmatrati isključivo kao formu pervertiranog liberalizama?

Milošević, pre svega, nije bio u pravom smislu te reči totalitarni vođa. I nije to liberalizam, koliko je u pitanju lažna transgresija i to je deo moje šire teze - da režimi koje mi prihvatamo kao nedemokratske, koji imaju neku populističku mobilizaciju, nisu jednostavno samo opresivni - žrtvuj se i slično - već da svi ovi režimi  nude, na nekom potisnutom nivou, opsceni užitak. Ja sam referirao na Aleksandra Tijanića, koji nije moj politički saputnik, ali je pre više od 10 godina ponudio zanimljivu analizu. Napisao da je Srbija za vreme Miloševića bila kao škola na stalnom raspustu, gde je sve dozvoljeno, može se krasti, itd, dakle jedan lažni karneval i to je zapravo moja teza: vlast, autoritarna vlast nije teror, da protiv nje ne možemo humorom ili karnevalom, već da ona sama ima opsceni humor, jedan svojstveni karneval koji je u samom jezgru totalirane vlasti. To je samo ilustracija jedne opšte teze - da kažem psihoanalitički, o ključnoj ulozi uživanja. Za mene je pravo pitanje, a to je velika enigma cele novovekovne misli - zašto se ljudi pokoravaju nedemokratskoj vlasti?  Mislim da psihoanaliza daje odgovor.

„Kako doći do masa sa pet teških limenih kutija 35-mm filma koga nemaš gde da prikažeš?"

Ž. L. Godar

(Sledi izveštaj sa Subverzivnog filmskog festivala u Zagrebu, održanog od 18. do 24. maja)

Subverzivni filmovi

Vest da je  izvesni Jozef Fricl (73), iz austrijskog gradića Amšteten, 24 godine držao zatočenu u podrumu od 60 kvadrata vlastitu ćerku Elizabet koju je od njene 11 godine seksualno zlostavljao i da je s njom dobio sedmoro dece, od kojih je jedno umrlo ubrzo nakon porođaja, troje „usvojio" zajedno za zakonitom ženom, a preostalo troje dece (5, 18 i 19 godina starosti) koja su bila s majkom nikad nisu ugledala sunce, zgrozila je čitav svet, kao verovatno nijedna vest do tada o incestu, pedofiliji i nasilju u porodici. Činjenica da je u Beču svega pre dvadesatak meseci otkriven slučaj devojčice Nataše Kampuš koja je provela 8 godina u podrumu Volfganga Priklopila (od svoje desete godine), kao žrtva pedofilije, smesta je nametnulo pitanje u svetskim medijima - zašto opet Austrija?