Šifra oko koje se vrti manija Seksa i grada ne može se redukovati samo na raspomamljeni šoping i opsednutost garderobom, ali kada toj slici dodamo i Prada cipele skoro da ništa nismo ispustili - na putu do seksa savremene Pepeljuge ne hodaju na staklenim već na firmiranim potpeticima, njihov žuti taksi ne pretvara se u bundevu nakon ponoći, ali Princ na kraju balade ipak maše burmom koja obećava da će živeti dugo i srećno u braku bez roka trajanja.

(Ovaj tekst svojevrstan je odgovor na blog Tibora Jone Apstinencija i predgrađe, jer pokušava da pokaže kako serija Seks i grad - o filmu ne govorim - ipak ima da nam kaže ponešto ozbiljno o aktuelnim „društvenim fenomenima" kao što su "položaj žene", brak, seksualnost, itd. Nije pisan ni sa kakvom polemičkom tendencijom, a vremenski se pojavio pre navedenog bloga. Pa ipak, i dalje je odgovor.)

Drage blogerke i dragi blogeri, kako sam i najavio, sledi tekst pod naslovom "Zašto sam protiv nezavisnog Kosova". Kako se analiza "malo" odužila, odlučio sam da ga "pustim" iz (najmanje) dva dela, računajući da sadrži dovoljno zanimljivih teza, kao i da predstavlja celinu -- u njemu se, manje-više, analiziraju argumenti protiv nezavisnosti koje predstavlja "prva Srbija" i nudi njihova kritika. Voleo bih da imate u vidu da je štivo pisano bez namere da bude naučnog karaktera, do kraja razvijene argumentacije - ono treba da potpomogne diskusiju koja bi dalje razvila

Preksinoć (u noći između 6. i 7. aprila) u 2.30h posle ponoći grupa neonacista je napala romsko naselje koje se nalazi u blizini Otvorenog tržnog centra („buvljaka“) na Novom Beogradu.

Prema rečima očevidaca 20-30 napadača dovezlo se sa dva kombija i bili su naoružani noževima i metalnim šipkama. Uz uzvike „selićemo vas“ napali su grupu dece, žena i muškaraca koji su sedeli na otvorenom. Nekoliko dece je pretučeno a jedan mladić je teže povređen kada je pogođen flašom u glavu. Nekoliko starijih ljudi je kolabiralo u strahu i panici koja je nastala. Neonacisti su pobegli tek nakon što se 50ak muškaraca iz obližnjih baraka organizovalo u odbranu naselja. Prisutna policija (njih 5-6 koji su dežurali u naselju) nije reagovala, pod izgovorom da „nemaju pravo da se mešaju“.

Predavanje i promocija knjige Istraživanje realnog planetranog filozofskog superstara Slavoja Žižeka, protekla je uzbudljivo i duhovito, dokazavši publici da zaista prisutvuje događanju „svetskog duha" u Beogradu. Žižek živi u Argentini, predaje u SAD i Evropi, a državljanin je Slovenije - formirao se u nekada zajedničkoj državi SFRJ, a jednu od prvih knjiga pisao je krajem sedamdesetih na srpskom jeziku. Zbog toga, kao i zbog izuzetnog prijema i nesumnjivog uticaja u našoj sredini, Žižeka možemo da posmatramo - on nam sigurno neće zameriti - i kao domaćeg autora.

O poseti slovenačkog filozofa i teoretičara psihoanalize Slavoja Žižeka dugo se nagađalo, uz puno lažnih najava, ali i iskrene želje da nakon deset godina ova teorijska zvezdaponovo poseti Beograd. Poslednji put bio je ovde tokom Studentskog protesta 96/97, gde ga je, zajedno sa drugim demonstrantima, zaustavio policijski kordon na Brankovom mostu. Takvih prepreka ovog puta nije bilo, ali su se pojavile one drugačije, pre svega organizacione - sala Kulturnog centra Beograda bila je mala (370 sedišta) da bi obezbedila mesto svim zainteresovanim, a podela besplatnih karata donela je i mini-skandal - umesto u petak u 16 sati, kako je prvobitno najavljeno, karte su mogle da se preuzmu dva sata ranije, da bi do pola četiri već bile podeljene! Da ima nečeg pozitivnog u tome sugerisao je jedan korisnik Facebook grupe posvećene Žižekovom gostovanju: činjenica da se za filozofsko predavanje karte razgrabe za manje od dva sata siguran je znak da stižu bolja vremena. Uprkos ovom optimističkom tumačenju, sa kojim se intimno slažem, mislim da je reč o očigledno lošoj proceni organizatora, te nerazumevanju popularnosti koju trenutno Žižek uživa globalno, pa samim tim i u Srbiji. Mada nije bilo ozbiljne najave, jagma za kartama, interesovanje novinara, kao i prisustvo nekih poznatih politički angažovanih ličnosti, Vesne Pešić i Đorđa Vukadinovića, sugerisalo je da je reč o događaju od prvorazrednog značaja, koji je i pored „medijske blokade", stogao do onih temeljno zainteresovani za njegov filozofski rad, kao i do onih koji su tu bili da bi „videli i bili viđeni".

(1)

Čedomir Jovanović ne podržava Borisa Tadića (koalicija sa DSS).

Svaka ne-podrška Borisu Tadiću (efektivno) podržava Tomislava Nikolića (održava 4% više glasova).

Dakle, Čedomir Jovanović (efektivno) podržava Tomislava Nikolića.

(2)

Velja Ilić ne podržava

Tumačenje sukoba u Širokom Brijegu historijom mržnje između Hrvata i Bošnjaka podsjeća me na članke stranih dopisnika koji su 1991. navalili u Zagreb i na brzinu pokušali proniknuti u političku etiologiju rata, naoružani znanjem iz knjige Robeke Vest Crna ovca, sivi sokol.

Suvremena zbivanja objašnjavali su redukcijom historijskog konstrukta. Rat u tim izvještajima s bojišta nije imao nikakvu logiku, prikazivao se kao nekontroliran izljev barbarizma. Literatura ratnih reportaža zamijenila je vojne i političke analize, a moraliziranje – pravni i historijski kontekst.

Mržnja? Pa to postoji posvuda na Balkanu, u srednjoj Europi i na cijelom kontinentu. Europa je fiksirana u svojim nacionalizmima, bez obzira na stvaranje Unije, koja nije puno više od trgovačkog kartela.

Ima li danas dovoljno mržnje na ulicama Zagreba i Beograda da se instantno pokrenu novi sukob ili rat ako to naume političke elite? Je li teško izazvati sukob Albanaca i Srba na Kosovu, ili krizu u Makedoniji, gdje većinski nacionalisti smatraju da su Bugari?

Sada već davne 2005. godine, na poziv nedeljnika NIN, napisao sam kraći tekst koji je trebalo da, suprotno uvreženom mišljenju, pokaže da za Gej Prajd nije rano, nego da on, naprotiv, kasni, kao i da ponudi neke argumente zbog kojih je postavljanje prioriteta što se tiče ostavrivanja određenih prava pogrešno (važnije je ovo, prvo da ostvarimo ono, itd) i predstavlja formu nasilja. Moje mišljenje se od tada dosta promenilo, ali o tome u nekom drugom blogu. U ovom, zarad aktuelnosti nekih tezi, donosim u integralnoj verziji tekst star četiri godine, ali i dalje potreban, budući da se slične reakcije javljaju svake godine kada se pominje održavanje ulične parade ponosa.

ČEMU JOŠ GEJ PARADA?

Druga „parada ponosa" gej i lezbejske zajednice u Srbiji, zakazana za 17. jul tekuće godine, odložena je na neodređeno vreme. (Još nije umrla, a kad će - ne znamo!) Udruženje „BG PRIDE", formirano sa ciljem da organizuje manifestaciju, obrazložilo je, u saopštenju upućenom javnosti, da „nakon ponovnog divljanja desničarskih ekstremista na ulicama Beograda i paljenja džamija, postalo je očigledno da Srbijom ne samo da i dalje dominiraju ekstremne nacionalističke i konzervativne političke snage, koje ne prihvataju različitost po bilo kom osnovu, već i da vladajuća struktura nema nameru da zaustavi nasilje i gradi demokratsko društvo u kome ima mesta za različitosti". Dalje se navodi da je izostala podrška političkih stranaka, kao i nevladinog sektora, ali ključni razlog i dalje ostaje radikalno diskriminativna situacija (koja često eskalira do fizičkog nasilja) prema svim „manjinskim grupama". Vlast je, s druge strane ekstremističkih grupa i dominantne patrijarhalne ideologije, pokazivala (in)direktnu naklonost homofobiji, od blage nezainteresovanosti („Pa zar oni uopšte postoje?"), preko stalnog odlaganja odgovora na zahteve istopolno orijentisane populacije („Srbija ima pametnija/važnija posla!") pa sve do otvorenog satanizovanja („Srbija još uvek nije zrela za izražavanje takvih perverzija!"). 

1. Umetnik je stvaralac lepog, kaže Wilde.[1] Pa ipak, lepota se može naći i u onom uslovno ružnom. Postojanje „estetike ružnog", kako kaže fraza, sasvim je istinito. Mogu nam se dopasti i stvari najčešće viđene kao odvratne, kao što tema umetnosti može biti ono odvratno, kao kod Lautréamonta ili Markiza de Sadea. Čini se da onda izraz, stil izražavanja tematike mora nositi određenu lepotu. Međutim, i on može biti „ružan". Dobar primer je Ágota Kristóf. Stoga, lepo i ružno vrlo su pipavi i relativni pojmovi, a napredak umetnosti može ići smerom upotrebe ružnog i prenošenja u domen lepote i tako promenom i samog značenja lepote, njenim proširenjem i preoblikovanjem.

2. Umetnost nije ni moralna, ni nemoralna. Ali, ako je umetnost, onda je uvek antimoralna. Zašto? Umetnički rad koji je u skladu sa dominantnim moralom može biti dinamičan, stilski utanačen, itd, ali on ne donosi ništa novo, a staro čini još starijim. Stoga, on ne otkriva ništa sem već poznatog - njegov izraz mora biti fraza u širem smislu, i plagijat u najužem - samo inventivno donosi originalnost, sve ostalo je ponavljanje ponovljenog.

I dok sam razmišljao čime započeti svoj BLOGOglagoljivi cyber-život, primetio sam da je upravo ovde nedavno reaktuelizovana tema turbo-folka, lošeg ukusa, (ne)kulture i ostalih "demona" devedesetih godina prošlog veka. Setio sam se, takođe, jednog starog teksta koji sam napisao (zajedno sa prijateljem koji je želeo da ostane anoniman), a koji je bavi kritikom kritike -- ili pre "kritike" -- turbo-folka. Budući da je ostao prilično neprimećen,