„Ričard Rorti tvrdi: "Demokratija je važnija od filozofije". Sa ovim političkim principom Rorti faktički priprema teren za gubljenje filozofije u kulturnom relativizmu. Platon na početku filozofije kaže upravo suprotno: filozofija je mnogo važnija od demokratije. I ako je pravednost filozofsko ime za politiku kao kolektivnu istinu, onda je pravednost važnija od slobode. Velika kritika demokratske politike kod Platona je svakako ambivalentna. S jedne strane predstavlja lično mišljenje jednog aristokrate. Ali s druge pokazuje stvarni problem, naime osnovnu protivrečnost između slobode i pravednosti. To je na kraju krajeva naša današnja situacija: cena za našu slobodu, ovde u zapadnom svetu, jeste monstruozna nepravednost, unutar naših zemalja, a još više izvan njih. Filozofski rečeno, ne postoji nikakva pravednost u savremenom svetu."

Kada se autoritarni režim približi krizi koja će ga okončati, njegov raspad odvija se, kao po pravilu, u dva koraka. Pre nego što se zaista sruši, dešava se zagonetan prelom: iznenada, ljudi znaju da je igri došao kraj, oni se naprosto više ne boje. Ne samo da režim gubi svoju legitimnost, već se upotreba sile kojoj pribegava vidi kao slabašna, panična reakcija. Svi znamo za uobičajenu scenu iz crtanih filmova: mačka je stigla do provalije, ali i dalje nastavlja da hoda, ne obazirući se na činjenicu da je izgubila tlo pod nogama; ona će pasti tek kada pogleda dole i primeti ambis pod sobom. Kada izbubi vlast, režim je kao mačka iznad provalije: da bi pao, treba ga samo navesti da pogleda dole…

U knjizi Šah in šah, klasičnom svedočanstvu o Homeinijevoj revoluciji, Rišard Kapušćinski ustanovio je pravi trenutak ovog preloma: na nekoj raskrsnici u Teheranu, jedan protestant odbio je da se pomeri kada mu je policjalac to naredio, te se osramoćeni policajac naprosto povukao; nekoliko sati kasnije, ceo Teheran je znao za ovaj incident, i uprkos tome što su ulične borbe trajale još nekoliko nedelja, svi su znali da je igri došao kraj. Ne dešava li se danas nešto nalik tome? 

Postoje mnoga tumačenja aktuelnih zbivanja u Teheranu. Neki u protestu vide kulminaciju prozapadnog „reformskog pokreta“ nalik „narandžastoj“ revoluciji u Ukrajini, Gruziji itd. – sekularnu reakciju na Homeinijevu revoluciju. Oni podržavaju proteste, razumevajući ih kao prvi korak prema novom, liberalno-demokratskom sekularnom Iranu, oslobođenom od muslimanskog fundamentalizma. Njima se protive skeptici koji smatraju da je Ahmadinedžad pobedio: on je pravi glas većine, dok pristalice Musavija dolaze iz srednje klase i „progresivne“ omladine. Ukratko: hajde da se ne lažemo i suočimo sa činjenicama – Ahmadinedžad je predsednik kakvog Iran zaslužuje. Postoje i oni koji otpisuju Musavija zbog toga što je činovnik crkvene vlasti, suštinski se ne razlikujući od Ahmadinedžada: Musavi takođe želi da nastavi razvoj nukleranog programa, protivi se priznanju Izraela, a uživao je i podršku samog Homeinija dok je bio premijer, tokom rata sa Irakom.

Tumačenje sukoba u Širokom Brijegu historijom mržnje između Hrvata i Bošnjaka podsjeća me na članke stranih dopisnika koji su 1991. navalili u Zagreb i na brzinu pokušali proniknuti u političku etiologiju rata, naoružani znanjem iz knjige Robeke Vest Crna ovca, sivi sokol.

Suvremena zbivanja objašnjavali su redukcijom historijskog konstrukta. Rat u tim izvještajima s bojišta nije imao nikakvu logiku, prikazivao se kao nekontroliran izljev barbarizma. Literatura ratnih reportaža zamijenila je vojne i političke analize, a moraliziranje – pravni i historijski kontekst.

Mržnja? Pa to postoji posvuda na Balkanu, u srednjoj Europi i na cijelom kontinentu. Europa je fiksirana u svojim nacionalizmima, bez obzira na stvaranje Unije, koja nije puno više od trgovačkog kartela.

Ima li danas dovoljno mržnje na ulicama Zagreba i Beograda da se instantno pokrenu novi sukob ili rat ako to naume političke elite? Je li teško izazvati sukob Albanaca i Srba na Kosovu, ili krizu u Makedoniji, gdje većinski nacionalisti smatraju da su Bugari?

(1)

Čedomir Jovanović ne podržava Borisa Tadića (koalicija sa DSS).

Svaka ne-podrška Borisu Tadiću (efektivno) podržava Tomislava Nikolića (održava 4% više glasova).

Dakle, Čedomir Jovanović (efektivno) podržava Tomislava Nikolića.

(2)

Velja Ilić ne podržava

That's hot!, omiljena uzrečica Paris Hilton

U jednoj internet anketi, kao krunski dokaz da civilizacija neumitno hita svojoj propasti, navedena je Paris Hilton. Ne neko njeno svojstvo, poseban događaj ili bilo šta slično, već ona per se. U nedavnom razgovoru sa prijateljicom, ona je ustvrdila da Hiltonova predstavlja „sve ono što danas nije u redu sa planetom". Našalio sam se i rekao - „Svakako misliš i na ozonsku rupu?", a ona se složila. Za razliku od drugih „sirotih malih bogatašica", koje su uglavnom uspešne poslovne žene, imaju svoje humanitarne fondacije, Paris troši novac isključivo na zabavu, ne radi ništa bitno i/ili korisno, samoživa je, sebična, nema nikakvu društvenu svest, itd. Moglo bi se reći da je ovo dominantan stav kada je ona u pitanju, sa dodatkom da je većina percipira kao „glupu zlobnu plavušu drolju" kojoj se, eto, posrećilo da bude bogata naslednica.

Toma ili Boris?

Izaći ili ne?

Šta da se radi?

Nemogućnost da mnogobrojni političari, politički analitičari, raznorazni komentatori, kao ni vodeće agencije za istraživanje političkih rejtinga predvide izlaznost u prvom krugu predsedničkih izbora, ocenjena kao „iznenađujuće visoka", zbunila je mnoge i predstavlja ključno iznenađenje

Betmen: Mračni vitez (rež. Kristofer Nolan, 2008) nije nastavak serijala o superheroju-šišmišu  -  iako ga tako najavljuju na svim zvaničnim prezentacijama - već predstavlja prelom ili, preciznije rečeno, raskid u odnosu na kontinuitet manje ili više uspešno uspostavljan prethodnim izdanjima. (Zaokret je najavljen filmom Betmen počinje (2005), ali nije konsekventno sproveden i semantički ostaje unutar koordinata postaviljenih prethodnim nastavcima). Kontinuitet je, dakle, nominalnog karaktera - zadržano je ime serijala, imena glavnih likova i ime lokacije - nepostojeći Gotam Siti, ali su svi ti označitelji duboko sadržinski izmenjeni.

Dok je ranije atmosfera u gradu bila izrazito mračna, kao u Gradu tame (1998), formirajući gotski štimung i ističući njegovu dislociranost iz stvarne Amerike u nejasno prostor-vreme sa elementima 50-ih godina, danas je Gotam Siti jedan od velikih gradova u SAD, neprecizirano koji, gde se nalazi, koliko stanovnika ima i sl (ponajviše referira na Njujork, ako je verovati američkom slengu). Iako ga formalno nema na mapi, on je, u stvari, metonimijski koncentrat urabnih područja, gde nivo kriminala asocira na Čikago tokom„najslavnijih" dana, a bande nisu privremeni eksces ili paralelna vlast u podzemlju, već mafija drži u šakama najviše predstavnike vlasti. Gotam Siti je objektivno nepostojeći grad , ali je kao takav model koji dobro opisuje funkcionisanje svakog megalopolisa, odnosno on funkcioniše, hegelijanski govoreći, kao „apstraktna singularnost" (grad-arhetip) koja se realizuje u „konkretnoj partikularnosti" (svi veći gradovi).

 

Dragi blogeri i još milije blogerke,

Moram vam se diskretno poveriti i šapatom dušu olakšati - od kada je krenula predizborna kampanja zapao sam u depresiju bez presedana. Muškarci, složićete se, odavno su prevaziđeni u svakom pogledu, dok na izbornim listama predstavljaju pretnju svakom poštenom građaninu - od kada su počeli da dominiraju političkim nebom Srbije nad njim se samo crni oblaci nadvijaju! Ko se još uvek seća onih

"Primoran sam od strane Putinovog režima da se bavim i politikom na ovaj prvi, direktan način, i protestvujem protiv njega. U tom kontekstu kritičar sam putinizma – protiv sam potkupljenih intelektualaca koji rade za tajne službe i pokušavaju da ućutkaju svaku misao koja im se protivi. Kada usmrćuju hiljade, kao u Čečeniji, ili kada oslobađaju taoce i pri tome ubiju 200 dece, to je svakako nešto što vas razljućuje. I što se više takvih stvari dešava, imate manje slobode. Danas, majke ubijene dece traže ponovno pokretanje istrage, jer nije jasno ko je tu odgovoran, neki novi dokazi ukazuju da Čečeni nisu prvi pucali. Zato imaju potrebu da kontrolišu informacije i pokušavaju da javnu sferu, otvorenu za debate, zamene svojim intelektualnim marionetama. Ja pokušavam da odbranim slobodu ove sfere."

Travestija, cross-dressing i "nevolje s rodom" teme su današnjeg bloga. Prenosim skraćen tekst Biljane Kosmogine, porno-spisateljice, koji opisuje how it feels like for a girl less ordinary.

CIGANKE LETE U NEBO

"Na Slaviji u bus ulaze dve osobe, Cigani crossdressirani u žensku