Ovih vrelih letnjih meseci, moj komšija svako veče sedi sa ženom i decom ispred zgrade.

- Što ne prošetate sa decom malo do Dunava, na Štrand? - pitam ga ja juče.

- Ne bih ti se ja nikad okupao u toj vodi, fuj!

- Pa, ne kažem ja da se kupate u Dunavu, nego da odete malo prošetati, znaš kako je lepo uređeno.

- Ne podosim vrućinu.

- Ma kakvu vrućinu, ima hladovine koliko god hoćeš. Prijatnije je pored vode, nego ovde, ispred zgrade. Decu pustiš u pesak da se igraju, a vas dvoje uživate u hladovini. Imaš i igrališta za decu,

Vojska ti je, tako, jedan dosta čudan svet u kome važe isključivo zakoni fizike, odnosno mehanike. Sve se nastoji uskladiti u jednu moćnu, ogromnu mašinu, u kojoj si ti zna se već šta. Ali, kako svaki skup ima svoj podskup i kako u svakom žitu ima kukolja (i obratno), tako je i ovde. Tako i ovde imamo jednu vrstu undergrounda, a pod tim ja podrazumevam neke ljude kojima mozak još uvek nije pod embargom i koji baš ne trpe da im se paučina nakuplja na tom centralnom delu nervnog sistema. Ti ''neki ljudi'' meni ovde predstavljaju doslovno sve. Oni su ono što te tera da ustaneš u pet