B92 Blog

Beograđani kažu da je Beograd njihov grad pa se  može zaključiti da oni, izgovarajući to, misle da su vlasnici grada, što nadalje podrazumeva, ili bi trebalo, da prihvataju prava i obaveze koji iz toga slede. U stvarnosti i pored uverenja o posedovanju, oko tog vlasništva vlada konfuzija i nerazumevanje. Izgleda da Beograđani to "naš" shvataju pre svega samo u granicama svoga stana, a sve okolo, pa i stepenište kojim se do tog stana dospeva, ne doživljavaju kao deo svojine i zato ne osećaju niti snose nikakvu odgovornost ni obavezu, jer ako nije "naše" postoji neko, mora da postoji neko ko je vlasnik toga, pa neka se i brine o svojoj sopstvenosti.

Uobičajeno, vlasništvo je određeno tako što je imanje uknjiženo na nekog konkretno identifikovanog, sve van toga je javni prostor koji je zajednički, pripada podjednako svim građanima, svi imaju obavezu da se o tome staraju, ne samo gledajući kako gradske službe koje građani plaćaju održavaju tu imovinu, zajedničku, već i sami da dopr

 Građani Ovče rumunske narodnosti i neki drugi sa njima koji nisu rumunske narodnosti a koji tu stanuju, osnovali su "Krizni štab za odbranu Ovče" da brane Ovču od Roma iz slama pod Gazelom koje grad Beograd želi da naseli u okolinu Ovče a na gradskom zemljištu. Pozivaju se na kršenje Ustava jer je navodno ugrožena rumunska nacionalna manjina, menja se nacionalni sastav stanovništva a Rumuni tu žive vekovima i da grad želi ovom akcijom da asimiliše Rumune. Nije rečeno ko je asimiltor i šta će oni biti posle asimilacije, možda im se konačno priža prilika da budu Beograđani. Kažu da nema uslova za integraciju Roma, nema kanalizacije i mesta u školi ili tako nešto. Takođe, traže da se gradu Beogradu oduzme pravo na upravljanje zemljištem na levoj obali Dunava mada je to gradska teritorija. Ima tu i neka nevladina organizacija koja se trpa u priču sa predlogom revizije i uspostavljanja monitoringa nad celom operacijom jer je sve do sada rađeno netransparentno a oni će sve to učiniti demokratskim i spreč

 Beograd je evropski grad, otvoren i kreativan. Beograd je na putu da bude takav. Beograd je još uvek daleko. To su najčešće konstatacije kada se govori o gradu u kome živimo I posle mnogo reči na tu temu ipak nije jasno o čemu se zapravo govori. Svakako tema nije samo u domenu urbanizma i arhitekture, nije samo fizičko okruženje, urbani model  koji određuje gde smo mi zapravo sada. Izabrao sam ovu temu za jesenje diskusije, posle mora, Ade ili sedenja kod kuće jer mi se čini da mogu saznati gde je ključ za prihvatljiv odgovor na ovo veoma značajno pitanje.  Ne možemo svakako govoriti o nacionalnom dohotku u poređenju sa drugim evropskim gradovima, posebno onim sa zapadne strane, to je evidentan sputavajući faktor ali možemo govoriti o urbanom ambijentu, o kulturn

Investitori grade grad. Pitanje je da li  je to tačno i da li ova mantra zaista predstavlja osnov od koga polazi naše promišljanje o razvoju grada. Na predhodnim temama u blogu  ovo pitanje je bilo često naglašavano, uglavnom u negativnom kontekstu, investuitori su loši momci i njima ne treba verovati. Hteo bih da o tome pričamo, posebno o njihovoj realnoj ulozi u građenju grada i njihovoj moći da usmeravaju poslove na planiranju Beograda.

Postoje dve vrste investicija i investitora. Prvo je grad Beograda koji iz gradskog budžeta plasira novac u I javno dobro, infrastrukturu, saobraćaj, mostove, škole, dečiju zaštitu, zdravstvo, parkove, kulturu I socijalu. Drigo su investitori koji raspolažu privatnim kapitalom, tu su I mali investitori koji grade potkrovlje, stambenu zgradu, mali industrijski pogon, ali I oni koji podižu tržne centre, stambena naselja, industrijske komplekse. Uglavnom su ovi drugi tema rasprava mada gradski budžet ulaže više para od svih njih zajedno. Kako dolazi do odijuma na te

Novi sistem bloga pa i nova tema. Park prijateljstva na Novom Beogradu. Ogroman zeleni prostor od hotela Jugoslavija, duž obale Dunava I Save do Brankovog mosta pa do Bulevara Mihaila Pupina. To obuhvata I prostor gde je zgrada Palate Federacije zajedno sa temeljima nekada započete izgradnje Muzeja revolucije.

Mislim da je taj javni prostor velika vrednost Novog Beograda ali sada nedovoljno aktivan I nekaqko otuđen iz matrice grada. Pored Muzeja savremene umetnosti I splavova na rekama nikakvog sadržaja, osim nedovoljno uređenih zelenih površina,  tamo nema I građani, osim vikendom, ne odlaze često tamo. Zaista je potrebno takvu dragocenost urediti I učiniti je dostupnom ne samo u pogledu tehnološke pristupačnosti već I sadržajima po ugledu na velike parkove iz evropskih gradova. Nije dobro imati u gradu ogroman park koji se ne koristi dovoljno, ne samo za stanovnike Novog Beograda već za sve građane Beograda a da o turističkoj atrakciji I ne govorim.

Zbog toga sam inicirao javni anketni kon