Sa obzirom na krizu i nemanje svega i svačega a pravoslavlje zahteva repete dočeka nove godine po arheološkom kalendaru država je savesno i odgovorno i ažurno angažovala čuvenog madjoničara Šarla da obezbedi pučanstvu provijant  za dočekivanje i tako to ... i poručila: ... sretno narode i časna reč biće bolje, do kraja godine a možda i sledeće ili već neke, samo budite strpljivi ... uostalom, ako nama baš ne uspe ... ŠARLO je uvek tu za vas ...

Alo ... PPV, nemoj da si takav ... zar ti nisu dovoljni ti tamo dole ... šta ću ja posle, ne umem ništa drugo da radim ... a uostalom, da ti ja kažem ... kraj sveta je blizu,  u to se bar razumem i nema smisla sada menjati ... kasno je za promene ...

 

 

 

Železnička stanica je mesto gde grad neposredno kominicira sa okruženjem, bliskim i dalekim, sve dokle šine mogu da stignu, čak tamo do velikih voda. U Beogradu ima toga, sa svih strana dopiru koloseci, sve te šine dođu u grad na jedno mesto pa se tako dovoze i odvoze ljudi, roba, ali najvažnije su poruke koje uz ljude i robu putuju, neopažene, ali uvek pouzdano stižu, za njih ne postoji prepreka. Zato su železničke stanice u gradu važne, oko njih se dešavaju razna zbivanja i gradski ritam je živahniji. U blizini stanica grad živi brže nego na drugim mestima, upravo zbog poruka, učestalih poruka, koje donose i odnose vozovi.

Zanimljiva je priča o gospođi iz Kragujevca kojoj je skinuto sa bankovnog računa 80.000 dinara radi neplaćenih kazni za parkiranje po nalogu potražioca „Parking servisa“ zbog čega je ona bila jako nervozna i ljutita jer je navodno nisu o tom činu predhodno i na vreme obavestili. Akcenta je u njenom viđenju stvari na neobaveštavanju a krađu koju je izvršila, za te pare je parkirala svoj automobil bar nekoliko stotina puta, ne doživljava kao nešto loše i uopšte je nije stid da o tome javno protestvuje   

U novinama koje su to objavile naslov slučaja je „SKANDALOZNO, NE BIRAJU NAČIN DA NAPLATE KAZNE”.

Piše u novinama a ni Tv nije ostala nema da će se dogoditi neka estetska i sugurnosna intervencija na zgradi Generalštaba, onoj lepoti na uglu Kneza Miloša i Nemanjine koju Amerikanci unakaziše 1999 godine. Naime, kaže jedan gospodin u uniformi da će se ukloniti neki delovi urušenog dela zdanja i napraviće se mali skver ispred zdanja posut humusom i zasadiće se neko bilje a biće i bezbednije za prolaznike a oči prolaznika imaće ugodniji prizor. Posle četrnaest godina tu se nešto dešava, neka vreva nastaje. Obratio je najzad vlasnik, Min. vojske i država, pažnju na svoju imovinu i to je ipak za pohvalu mada pomalo zakasnelo i onda, i baš zbog toga, uvek dolazi pitanje o tome šta li ih je baš sada navelo, na početku zime kad građevinskim radovima nije vreme, da oko bace na tu stranu i odluče da potroše 38 miliona dinara na ulepšavanje ruševine i pravljenje mesta za isticanje panoa za promociju njihovih kampanja kako onaj uniformisani gospodin reče.

U svakodnevnoj  žurbi i obavljanju dnevnih domaćih zadataka, Beograđani  ne primećuju da su građani istovremeno dva grada. Jednog Beograda u kome su, kojim koračaju, gledaju ga, dodiruju i troše u njemu dodeljeno im vreme, i drugog, Beograda iz njihovih snova, nedohvaćene čežnje i omanute želje, u svakom slučaju potreba čije im zadovoljenje izmiče. Taj drugi, virtuelni Beograd je izgrađen u njihovom intimnom prostoru u koji samo oni imaju pristup, tu nose sliku svog Beograda koji su sami izgradili i ona je savim različita od izmaštanih  gradskih slika koje isto tako imaju svi drugi Beograđani. Zapravo, svaki od dva miliona u gradu nastanjenih, bez obzira na uzrast, veru, pismenost ili opredeljenje ma kakvo, ima svoju sopstvenu i unikatnu sliku i doživljaj grada, i viziju naravno, bezbrojne slike grada Beograđana lebde i sreću se neprekidno u virtuelnom gradskom prostoru.

Krajem avgusta ove godine pisao sam o Savskom amfiteatru ponavljajući tekst od pre četiri godine na istu temu .... ali tema zaista nema kraja i svako malo eto novog iznenađenja ...

Savski amfiteatar, oduvek se tako nazivao teren između Save i Savske ulice i od Sajma do železničkog mosta ili tu već negde, opet je tema. Negde u leto ove godine beše neki dogovor tadanjeg gradonačelnika i podpredsednika vlade oko zajedničke akcije da se ti hektari pod železničkim šinama urede i privedu gradu i bilo je govora da se načini neka zajednička komisija ili tako nešto i da započne diskusija. A onda, iznenada, pre neki dan u novinama se pojavio, izložen javnosti na uvid,  gotov projekat za taj prostor prikazan putem 3D modela i  nazvan  je „Beograd na vodi“  a koji prezentira kako je napisano Srđan Rupar, budući direktor preduzeća „Beograd na vodi“ i vođa tima od 20 neimenovanih stručnjaka koji već godinu dana rade na tome. Verovatno u skladu sa idejom i po nalogu podpredsednika vlade  koji je to i u kampanji proteklih izbora nudio publikumu kao svoj budući doprinos Brogradu i šire. 

Stvaranje lepote ... Nicotinea tabacum i onda ekolozi nadobudni ... i jednostrani ...

Nicotiana tabacus i rustica, biljke su deo planetarnog eko sistema i postoje zato što je to neophodno, od njih zavisi opstanak i nekih crva koji su hrana za neke ptice, svet sada to zabranjuje, ukida i proglašava opasnim za planetu a gubi se mogućnost da lula mira preuzeta od Apača bude i dalje poziv na miroljublje umesto unija ili pristupanja globalnom poretku i raznim bezbedonosnim štitovima. Proglašena je zlom, a svakako je bolje kao što je bilo odvajkada da se mir ustanovljuje pušenjem lule između dva čoveka (‘ajde, može i lepši pol ...) pa evo nekoliko nostalgičnih slikica. Ne pušenja radi, več kao podsećanje na nepromišljeni atak na planetarnu botaniku.

 Toliku lepotu da ugase, gde će im duša ... ! A Vinston se u grobu prevrće ...

Urbanistički plan ima zadatak da unapredi prostor i učini ga boljim za život građana. Zato je institucija javnog uvida, participacija građana i mogućnost primedbovanja na viđeno delo urbanističara demokratski čin. Uređenje urbanog prostora bez toga nije validno, priznaje i država. Postoji niz pravila i propisa koji regulišu proceduru izrade plana gde je posebno istaknuta uloga građana kao budućih korisnika prostora kojim se plan bavi. Naime, bez njihovog uvida u plan nije moguće da bude usvojen.  

To zaista dobro zvuči ali ipak, vlast celu stvar svodi zaista samo na uvid, marginalizuje participaciju građana u toj proceduri. Razlog? Da bi sebi (vlasti) pribavila i proširila ingerencije i uticaj i moć i da bi zaštitila svoj interes ali i moguće učešće u rabotama sa raznim investitorima a sve to mogu građani da poremete svojim aktivnim učešćem. To je postala konstanta koja traje bez obzira na sve  promene koje behu od onog rata zvanog Drugi svetski.