Zaista, izgled kuće ili bilo čega, čegrtaljke za decu na primer nema veze kakav je, samo da stvar ima prođu na pijaci ...  dotle je došlo !

 

Praotac je useljavajući se u pećinu i vršeći male, neophodne dorade a posle, tešući grane za onu nastrešnicu na ivici šume koja postade prvi trag o arhitekturi, imao neku ne sasvim jasnu, danas bi rekli podsvesnu, potrebu da učini građevinu pre svega korisnom ali i da to što dela bude i oku ugodno. Estetika u to doba nije bila još uočena i određena nekim pravilima pa Praotac nije  bio svestan njenog postojanja niti njene uloge jer je imao značajnije probleme u vezi opstanka, zadovoljavao se da izgled građevine bude usaglašen sa namenom, funkcionalnim potrebama, mogućnostima koje je nudio alat i upotrebljeni meterijal. Vremenom, nejasan osećaj vizuelne ugodnosti je postajao artikulisan, posebno kada je video komšisku građevinu tu iza brda, uporedio, ustanovio je da komšiska građevina prija gledanju više nego njegova, uočio je i tom prilikom prareferentu vrednost, vratio se do svoje nastrešnice i dopunio je. Posle je pozvao komšiju da vidi učinjeno delo i pradiskusija o ahitekturi je začeta tog praistoriskog predvečerja.

... (изборни) графит у Помпеји "ти упијајући воду вероватно си већ потонуо" - Помпеја, кандидати за Дуумвират у години ерупције Везува (79.г.)

Nije, zaista nije u pitanju upoređivanje ili nalaženje neke tajne veze ili obnova istorije kao majke učiteljice života a ponajmanje sve to ima veze sa sadanjim dužnosnicima na državnom ili lokalnom nivou, mada ni takvu mogućnost ne treba gurnuti pod tepih ako je neki od prevelike nadošle vode preostao. Ovde je reč o grafitima i samo njima. Dakle, grafit je poruka koja se šalje javnosti u bilo kom društvenom i urbanom okruženju I vremenu jer grafitičar je drugačije ne može saopštiti. Kaže se da grafiti pripadaju supkulturi velikih gradova i iskazuju, pre svega, mada to zvuči kao stereotip, buntovan stav prema građanskim normama. Što je manje slobode, lične i društvene u urbanom okruženju, grafiti na zidovima su brojniji i podrazumevajući deo urbanog jezika, aktuelne i autentične poruke. I onda, opet od početaka: "Zapanjen sam, o zide, da se još nisi srušio pod težinom tolikih gluposti napisanih na tebi!„ je pretekli grafit izgreban na zidu u Pompeji, onomad pre volje vulkana da sve to zatrpa. Od tada, Bilo je toga još kojekuda odvajkada pa posle radoznalog otkopavanja registrovane su poruke prenete grebanjem po zidu, posle uz napredak pisalo se kredom ili nekom biljnom bojom sve do danas kada se to čini sprejom. Grafiti traju, događaju se neprekidno kao deo bilo koje civilizacije mada nepriznat i u najvećem broju slučajeva nije dobro gledan.

Pre dve godine u Hercegovačkoj ulici u Savamali u Beogradu ljudi sa fantomkama uz pomoć bagera su porušili zgrade, neke nelegalne a neke sa urednim papirima bez naloga o rušenju koji daje nadležni inspektor ili sud i to se vuče kroz tužilaštvo i policiju bez da su otkriveni počinioci, oni sa fantomkama, vozač bagera, neki što su tom prilikom na silu oduzimali telefone prisutnim građanima. Najzad je objavljeno da je za sve kriv jedan policajac sa Savskog venca koji nije obavio tada svoju dužnost, njemu nadređeni se ne spominju. O tome je pisao Insajder i neke novine ali većina medija privržena vlasti se nije time bavila. Nije ovde namera da se po ko zna koji put ponavljaju razne priče svima znane, počevši od izjave predsednika države

Stari most preko Save će biti srušen, umesto njega izgradiće se novi, sasvim moderan, sa lukom koji podseća na onaj što je viđen za rušenje i kažu funkcionalniji i protočniji za nabujali saobraćaj. Bila je odavno ideja da se tu negde, kod Ekonomskog fakulteta izgradi most, nije bilo reči da će se ovaj stari rušiti ali eto, sada je takva odluka doneta i izgleda da će

J.bi ga, odoh ja na pivo ... ovde EU lageri zaribali, nema rezervnih delova, garancija istekla ... ovo sranje je nepopravljivo ...

 

 

Komšija iz kraja, tu oko Botaničke bašte, priča kako je je ponesen radoznalošću obilazio Evropsko prostranstvo, posetio je prvo Pariz, otišao vozom do Amsterdama, pa autobusom do Kopenhagena i posle je pio pivo u Pragu. Usput, u povratku ka Beogradu prominuo je Frankfurt, Minhen, Beč i Peštu ali i još neke gradove ne manje poznate koji su uvek usput u toj prenaseljenoj Evropi te se ne mogu mimoići, ali mu je bilo smorno da ih sve imenuje i nabraja. Putujući, kaže komšija, gledao je, razgledao, zagledao i ponekad prepoznavao slike gradova sa razglednica, turističkih flajera, slikice sa ekrana kompjutera ili televizora, pamtio je ambijente, atmosferu po ulicama i kafanama, pardon, kafeima i sve mu je to ličilo na opuštenu atmosferu u kojoj se nije osećao strancem. Prepisivao je viđeno u svoju virtuelnu beležnicu da ima o čemu da priča kad se kući vrati.

Unaokolo, po planeti, govori se o nastupajućem periodu energetske krize, odnosno, da će biti manjak prirodne nafte i gasa. Mlaz dragocene tečnosti iz bušotina ima svoj vek trajanja, snalaženje je u toku, čak se cedi iz nekog kamenja gde ima tog goriva ali nedovoljno a i skupo je. Toj činjenici se mora gledati u oči i jer preti da će svi sistemi na kojima se zasniva civilizaciski komfor i proizvodnja ući u period neizvesne budućnosti. To može biti tačno i razumljivo jer zaista u ono vreme nije bilo dovoljno dinosaurusa za ovakve tehnološke okolnosti i onolike prohteve i potrošnju. Beograd, delić sveta zavisnog od prirodnog goriva je takođe u toj muci, nema svojih izvora nafte i gasa već zavisi od velike braće sa svih strana koja su drežljiva ako se plati, ali mogu da se naljute i da zavrnu slavinu bez obzira na novac. Kažu neki koji se u to razumeju da nastaje era neokolonijalizma gde nisu više u igri začini, zlato i vredno kamenje, već naftni resursi kao razlog za osvajanje teritorija gde behu oni dinosaurusi a onda po redosledu, ti koj osvoje naftni prostor držaće pod kontrolom one kojima će ta tečnost biti neophodna.