Tema svakodnevna i već dosadna pa se razvlači kojekuda po medijima, po slavskim seansama, u tupavim analitičarskim komentarisanjima, ljudi čak sami sa sobom elaboriraju ovakovu stvarnost I zaključuju da je opozicija oslabila sasvim, skoro ne postoji, nema koncept i sve tako nešto … a ustvari nestala je u mnogim radnjama razjedinjavanja i takmičenja sama sa sobom iliti sama protiv sebe, ostavljaući vlast bezbednu sa strane, valjda za kasnije kad situacija sazri mada je već jesen zamakla i zrenje misli i voćki je odavno prestalo … zaista treba nešto učiniti jer bez drugačijeg mišljenja, čak I sasvim glupavog nema pomaka iz aktuelnog gliba …  

   

Odgovorna vlast je zabrinuta jer zna da nedostatak otpora I tradicionalnog zanovetanja I gunđanja i nju samu obesmišljava i da bi povratila u prostor i vreme tradicionalni način vladanja gde se čuje i oponentski glas svakom činjenju vlasti pa onda svi primate da ta vlast nešto i radi, angažovala je malog zelenog koji je vičan radu iz pozadine i iskazao se do sada na muralima i koji svojom naprednom i inovativnom akcijom spasava stvar …  

i onda, opozicija, obnovljena i u novoj, nacrtanoj po želji naručioca a sasvim prilagođenioj formi, opet i iznova opozicioniše ...

Gost autor: Bojan Kovačević

Predugi čas anatomije

Već tri poslednje godine iz mnogih delova Beograda zapaža se čudan prizor u pravcu Zelenog venca. Otud promalja skelet zgrade, drčan i visok, nekako neobičan, za koji kao da nije jasno gradi li se nova kuća ili je možda neka stara odrana a nikako da bude zaodenuta. U pitanju je građevina "starog Energoprojekta", kako bi je bilo najbolje krstiti, s kraja pedesetih godina XX veka, nekadašnje sedište giganta srpske i jugoslovenske inženjerske struke. Delo je cenjene Milice Šterić (1914-1998), jednog od osnivača biroa, vođe arhitektonskog departmana te firme koja se, vremenom, preselila u novi, veći objekat. Na Zelenom vencu je onda pomenutu zgradu preuzela "Beobanka". Danas je u funkciji samo petospratni trakt nad ulicom druge Milice, Carice, u kom je EPS. Suprotni krak iste visine i između njih četrnaestoetažna kula zvrje prazni i zveče praznoćom, kao svaki skelet. Stubovi i tavanice, uz zatvorene kalkane, deluju sablasno.

Dostupnost je reč u modi, podrazumeva da svi građani Beograda mogu da pristupe na bilo koje mesto u gradu ili u bilo koju zgradu. Pre svega se misli na Beograđane sa posebnim potrebama ili ljudima koji ne mogu da stignu baš na sva mesta gde su zamislili ili imaju neophodnu potrebu za tim. Nisu to samo invalidi, radi se o starima, mamama sa bebom u kolicima, veoma umornim, čak i ljudima koji mrze ili se plaše penjanja stepenicama i imaju samo jedan nevoljan izbor. Bilo da se radi o javnim pešačkim prostorima ili je u pitanju stambena zgrada, administracija, park, javni saobraćaj, uvek moraju postojati dve alternative koje mogu ponuditi prihvatljivu pristupačnost za sve Beograđane. To je civilazaciski zahtev i norma bez kompromisa koja otvara novu dimenziju u životu ne samo za građane sa posebnim potrebama, već i za one druge koji mogu svuda, jer će dobiti još jednog sagovornika i obogatiti svoju i gradsku komunikaciju.

 

 ... cirrusi, cumulusi, cirrocumulusi, nimbostratusi, stratocumulisi, cumulonimbusi ... kada će već neko tim dužnosnicima u rekonstrukciji da kaže gde su ...