Prošle nedelje izjutra osećao sam se veoma dešperatno i frustrirano jer mi se javilo da do sada nisam dovoljno doprineo, u urbanističko patriotskom smislu, razvoju Beograda. Onespokojen takvim teretom, učinim onda stereotipnu radnju preporučenu za takova lična jutarnja osećanja, skuvam kafu i pokaže se da je stereotip sasvim dobra solucija, počnem, posle prvog gutljaja da lebdim duhom iznad grada i sagledah ceo grad za koji nisam dovoljno, kao građanin, učinio i što je uslovilo već opisano moje stanje.   

Dakle, lebdeći u jutarnjoj izmaglici posmatram reljef Beograda i opažam značjnu neravnopravnost predela oko Save. Na desnoj obali Save razna brda i doline i grebeni, šume, Beograd se tu, po grebenu ugnjezdio, od Pobednika do Hrama i svedoči o svemu što tu beše u nekoliko proteklih vekova. 

... dragi šefe, svi ovi građani odoše tamo na ulicu kod filozofskog ... izgleda da ova vaša namama sa vitaminskom gmo naprednom šargarepom nije više toliko u fazonu ... pa da li da menjamo povrće ... 

 

a

 

Ajde bre, malo strpljenja ... ovi penziši dosadiše bre ... ubi ih radoznalost i ’oće da znaju jel smo ih za one četiri godine poharali po zakonu ili ne ... sad će da se raziđu, žure po one tri hiljade kinti, pa da dveri otključamo i bude opet sve kako mi kažemo ...

 

Pitanje: ... šta je Sinodu SPC bio motiv, razlog, poriv ili već šta da njemu i onim drugima pa i potencijalnom plagijatoru dodele orden Svetog Save u okviru proslave 800 godina nastanka SPC... ?

Ubi ne radoznalost ...

 P.S. 

 

КУЛТУРНО-ПРОСВЕТНА ЗАЈЕДНИЦА БЕОГРАДА

Генералном секретару КПЗ и Председнику жирија ЗБ

 Поштована господо Ајдачићу и Аврамовићу.

Присуствовао сам данас, на средини прве галерије, 49. додели награда Златни беочуг (за трајни допринос култури Београда) и Повеља, као један од многих ранијих добитника Беочуга

 

Marioneta je odvajkada ... novotarije sa vremena na vreme su samo u držaocima končića ... do sledeće promene ... a posle dolazi za marionetu (svaka sličnost ili identifikovanje sa njom je namerno) uživanje i opuštenost jer (marioneta) uvek ima izgovor da je držaoc (konaca) tako hteo i zato ... šta je mogla ... 

Sinoć prođoh Trgom Republike, to je onaj trg u centru grada gde je Narodni muzej pokriven već evo drugu godinu skelom i platnom po receptu Potemkina, Narodno pozorište, zgrada Riunione, Dom štampe ali na drugoj strani opstaje Staklenac iza koga viri jedna divlje izidana zgrada koja se ruga svemu tome. Na to sve navikli se Beograđani pa i ne gunđaju mnogo osim nekih zaludnih čistunaca koji nemaju druga posla a stalo im je do toga da im grad izgleda gradski. Pojma nemaju šta sve može još da se desi a, boga mi, i desilo se.

Dakle u mimohodu Trgom videh nekoliko montažnih drvenih

 Ovde nema kraja inventivnosti koja je po svoj prilici genetska osobina narodna te proradi u odsudnom trenutku ...  Tako se setiše, nadošlo im, uvideše da ovde u lokalu nema šanse da se nađe iko ko ume da rešava stvari.