Među arhitektama vlada dosta rašireno uverenje da su učitelji postavljeni od nadređenih odozgo sa neba, dakle, sasvim iz sfere duhovne kategorije  i da zbog toga imaju obavezu da kao njihovi poslanici podučavaju i vaspitavaju pučanstvo u zemaljskom okruženju dajući im lekcije o izgledu i organizaciji prirode, pejsaža, gradova i zdanja. Uverenje je neki put tako snažno da isklizne iz realnog u virtuelni prostor gde im umišljena i samododeljena uloga mesije sa svim atributima koje takvo zvanje sobom nosi, zamuti pogled na okolinu, počnu da je gledaju kroz sasvim ličnu prizmu i zanemaruju realni život koji ih se inače dotiče u svako doba osim kada projektuju ili govore o urbanizmu i arhitekturi ili još gore, kad o tome donose odluke uvereni da drugačije mišljenje ili korak van njihovog vidokruga može ozbiljno da našteti planeti.   

U praksi života sve to izgleda i jeste drugačije, planove za gradske četvrti i razna zdanja sačinjavaju arhitekti pošto su dobili zadatak od naručioca koje zlonamernici nazivaju investitorima uvek sa dozom pežorativa u misli i glasu, onda sačinjeno delo proveravaju različite komisije ustanovljene da zastupaju javni inters, zakonske uzuse i uopšte sve što bi moglo da pomogne u proveri da li je tvorac ponuđenog rešenja na prihvatljiv način odgovorio zadatku, o ekologiji i zaštiti kulturnih dobara da se i ne govori.

 

Otvorim prozor neko jutro da provetrim sobu i ukaže mi se, a bilo je izuzetno rano, jedan prizor, scena, događanje, eukaliptus, možda šljiva, nisam mogao da odredim iako sam ceo dan potrošio na pokušaj razumevanja i onda …    

8033277173_508474e266_z.jpg 

EEEEEEj, naaarooode moooj i braćo moja, okupimo se oko ovog svetog stega, donesite ispod njega svoju herojsku srcad da branimo otadžbinu, jedinu koju imamo, vratimo svoje ime i čast na kartu sveta odakle zlotvori pokušaše da nas izbrišu, da opet kao što beše nekada jedemo zlatnim kašikama,  pomerite zato svoju dupad da opravdate nebesnost koju nam odavnina pretci podariše i budimo ih dostojni, vratimo naše granice na daleke horizonte gde nekada behu, pod ovim stegom ćemo junaštvom opet steći naše bogatstvo i nikada više nećemo ići golokuri, ej, opet kažem, otadžbina zove, ne oglušite se da ne bi posle sebi spočitavali kad oni koji sada priđu budu blago delili.

Ama narode moj, šta je bre ovo sada, šta činite, steg nije za to, tu je da nas okupi i ohrabri danas kad su svi protiv nas, manite se sada krojenja i šivenja, morate biti strpljivi i golokuro čekati da vaše herojstvo bude nagrađeno njihovim gaćama po evropski dezeniranim …

Jbga, izgleda da mi ne veruju … ustvari, ok je, genetska stvar a dijagnoza je “daj dok ima” … ovi zaista brzo uče, savladaše lekciju za ciglo par stotina godina …  

 … dođe veče i odoh na piće sa drugarima. Pričam šta sam zorom video a oni kažu da je to ovde uobičajena slika, pogotovo kad kao neka  budala otvoriš  prozor tako sabajle …

 

8581174863_0941ab85dd_z.jpg

Zabeleženo ovih dana ... užurbano i predano pedalisanje ka horizontu gde obitavaju sreća i obećani prosperitet i evropejstvo ... 

svako upoređivanje i traženje sličnosti sa lokalnom situacijom bi se moglo oceniti kao zlonamerno i nepatri(j)otsko mišljenje ...  

 

 

Postavilo se pitanje, onomad tokom nekog sedenja, da li je ovo što se sada događa sa tenisom, fudbalom, boksom, košarkom pa čak i atlletikom, uostalom, sportom uopšte, još uvek sport po klasičnoj odrednici. Bilo je raznih reči i nije baš sve bilo jasno, smućeni neki iskazi, dosadni stereotipi mnogo puta kazani. Priča o novcu koji je preovladao, pa onda o sportskom biznisu gde je sportski rezultat postao roba na tržištu i o povratku gladijatorske šeme. Ali bilo je i nekih reči o posledicama takovog stanja.  

1/ Savremena trgovina ljudima, sportiste prodaju kao nekada što su se prodavali robovi na tržnici. Oni pripadaju klubu, menadžeru ili već kome i stavljaju ih u vitrinu kao robu na biranje sa sve istaknutom cenom. Zbog svoje pozicije u izlogu nemaju prava da odbiju kupca jer su na to prisiljeni uspostavljenim sistemom i pristali su da bi uopšte opstali u poslu kojim se bave.

 

Alo ... PPV, nemoj da si takav ... zar ti nisu dovoljni ti tamo dole ... šta ću ja posle, ne umem ništa drugo da radim ... a uostalom, da ti ja kažem ... kraj sveta je blizu,  u to se bar razumem i nema smisla sada menjati ... kasno je za promene ...

 

mob+scan0001.jpg 

 

 

 

 ... cirrusi, cumulusi, cirrocumulusi, nimbostratusi, stratocumulisi, cumulonimbusi ... kada će već neko tim dužnosnicima u rekonstrukciji da kaže gde su ...

1001812_4987218569685_1629552485_n.jpg

 

 

8202863758_c2d04b9ee0_z.jpg

Ne mogu da odolim a da ne podelim ovu ideju, a zovu je i plan, sa vama a koju mi je dojavila negde pred zoru jedna roda pre nego je odletela u tople krajeve ...  zabole nju ...  

 

U Beogradu se gradi zaista veliki broj objekata, na stotine, raznih po sadržaju i veličini. Od dogradnje potkrovlja, malih stambenih zgrada u predgrađu uglavnom bez dozvola, pa do velikih objekata ili čak kompleksa i za sve to neophodno je učešće arhitekata. Radi se o nekoliko stotina hiljada kvadratnih metara površine koji se projektuju ili grade istovremeno i to sve treba da urade beogradski arhitekti, pa se može zaključiti, ustvari bolje reći, predpostaviti, da je to za njih preveliki zalogaj.Kao i u svakom drugom zanimanju i kod arhitekata se podrazumeva različita moć pojedinca, mada arhitekti misle da je svakog od njih Bog lično pogledao i obdario ih talentom i osetljivošću na lepotu zgrade, te projektuju, a ishod je naravno uvek u skladu sa njihovim stvarnim mogućnostima.

Rezultat je da u Beogradu ima svakakvih zgrada, ružnih, osrednjih, ali i sjajnih ostvarenja i svako od njih potpisuje neki arhitekta, iza njega stoji investitor ma ko to bio, koji prihvata projekat, bilo zato što mu se žuri da zida ili što je njime oduševljen i plaća izvođenje. Tako, u nizu zgrada duž beogradskih ulica veoma malo zgrada se prepoznaju ili budu zapamćene. Tako je uostalom u svim velikim gradovima diljem Evrope, jer se zaista ne može očekivati, naivno je tako misliti, da u velikoj produkciji svaka zgrada treba da bude remek delo ili u najmanju ruku prihvatljivo dobro urađena arhitektura.

 

Beograd je stari grad, kažu preko hiljadu godina kako se spominje i za to vreme nastala je kroz bezbroj promena urbana matrica, prvo po grebenu od Kalemegdana ka Terazijama i posle sve do Vračara i nazidalo se unutar nje tušta i tma zgrada, rušilo se vremenom samo od sebe ili se neko oko toga pobrinuo, milom a bogami bilo je i sile. Uprkos svim turbulencijama i pošastima koje su se oko Ušća nadvijale mnogo toga je preteklo i grad je to nasleđivao vekovima kao svoje sopstveno nasleđe i zaostavštinu. Nekada o zaostavštini nije vođeno mnogo računa, uglavnom su vlasnici, bilo da je to država, grad ili domaćini, određivali šta je za čuvati a šta može da se promeni i grad je rastao podstican uglavnom njihovom voljom i potrebama. Posle je nadošla nova forma civilizacje znatno uznapredovala, pretežno sa zapadne strane i ustanovljeno je da u nasleđu postoje neki arte facti čija pojava prevazilazi uobičajene i stereotipne arhitektonske ili urbanističke vrednosti, uočeno je da se može pročitati iz toga šta se i kako tokom istorije događalo sa gradom i u njemu, pokazuje vrednost pregalaštva predaka i lokalni kulturni model po epohama. Onda je sledilo kanonizovanje zaštite delova nasledstva za koje je ocenjeno da zavređuje i tako sve do danas.

 

Đorđe Bobić

Đorđe Bobić
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  08.04.2007 VIP izbora:  62 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana