Alo ... PPV, nemoj da si takav ... zar ti nisu dovoljni ti tamo dole ... šta ću ja posle, ne umem ništa drugo da radim ... a uostalom, da ti ja kažem ... kraj sveta je blizu,  u to se bar razumem i nema smisla sada menjati ... kasno je za promene ...

 

 

 

 

 ... cirrusi, cumulusi, cirrocumulusi, nimbostratusi, stratocumulisi, cumulonimbusi ... kada će već neko tim dužnosnicima u rekonstrukciji da kaže gde su ...

 

Ne mogu da odolim a da ne podelim ovu ideju, a zovu je i plan, sa vama a koju mi je dojavila negde pred zoru jedna roda pre nego je odletela u tople krajeve ...  zabole nju ...  

U Beogradu se gradi zaista veliki broj objekata, na stotine, raznih po sadržaju i veličini. Od dogradnje potkrovlja, malih stambenih zgrada u predgrađu uglavnom bez dozvola, pa do velikih objekata ili čak kompleksa i za sve to neophodno je učešće arhitekata. Radi se o nekoliko stotina hiljada kvadratnih metara površine koji se projektuju ili grade istovremeno i to sve treba da urade beogradski arhitekti, pa se može zaključiti, ustvari bolje reći, predpostaviti, da je to za njih preveliki zalogaj.Kao i u svakom drugom zanimanju i kod arhitekata se podrazumeva različita moć pojedinca, mada arhitekti misle da je svakog od njih Bog lično pogledao i obdario ih talentom i osetljivošću na lepotu zgrade, te projektuju, a ishod je naravno uvek u skladu sa njihovim stvarnim mogućnostima.

Rezultat je da u Beogradu ima svakakvih zgrada, ružnih, osrednjih, ali i sjajnih ostvarenja i svako od njih potpisuje neki arhitekta, iza njega stoji investitor ma ko to bio, koji prihvata projekat, bilo zato što mu se žuri da zida ili što je njime oduševljen i plaća izvođenje. Tako, u nizu zgrada duž beogradskih ulica veoma malo zgrada se prepoznaju ili budu zapamćene. Tako je uostalom u svim velikim gradovima diljem Evrope, jer se zaista ne može očekivati, naivno je tako misliti, da u velikoj produkciji svaka zgrada treba da bude remek delo ili u najmanju ruku prihvatljivo dobro urađena arhitektura.

Beograd je stari grad, kažu preko hiljadu godina kako se spominje i za to vreme nastala je kroz bezbroj promena urbana matrica, prvo po grebenu od Kalemegdana ka Terazijama i posle sve do Vračara i nazidalo se unutar nje tušta i tma zgrada, rušilo se vremenom samo od sebe ili se neko oko toga pobrinuo, milom a bogami bilo je i sile. Uprkos svim turbulencijama i pošastima koje su se oko Ušća nadvijale mnogo toga je preteklo i grad je to nasleđivao vekovima kao svoje sopstveno nasleđe i zaostavštinu. Nekada o zaostavštini nije vođeno mnogo računa, uglavnom su vlasnici, bilo da je to država, grad ili domaćini, određivali šta je za čuvati a šta može da se promeni i grad je rastao podstican uglavnom njihovom voljom i potrebama. Posle je nadošla nova forma civilizacje znatno uznapredovala, pretežno sa zapadne strane i ustanovljeno je da u nasleđu postoje neki arte facti čija pojava prevazilazi uobičajene i stereotipne arhitektonske ili urbanističke vrednosti, uočeno je da se može pročitati iz toga šta se i kako tokom istorije događalo sa gradom i u njemu, pokazuje vrednost pregalaštva predaka i lokalni kulturni model po epohama. Onda je sledilo kanonizovanje zaštite delova nasledstva za koje je ocenjeno da zavređuje i tako sve do danas.

Trčanje ka Evropi i uređenom društvu je ubrzano, nervozno, rastrgano po cenu raspadanja, nejednaki koraci i isprekidano disanje, saveti trenera koji se svako malo menjaju se ne slušaju i tako sve traje, Dunav i Sava protiču ali i vreme a Trkač, evo već celu deceniju ne može da uskladi ritam, brzinu i DUHOVNE I SVETOVNE performanse svog tela ...

 

Pre  pet  godina  i  neki  mesec  više otvorio sam svoj  sajt  „djordjebobic.com“  i  objavio prvi  tekst,  pa  evo  ga  sada  ovde, da se podsetim  o  čemu  to  beše ...

Beograd je svet ...

Budućnost je na horizontu, hteli to ili ne, ipak će ona stići a kako će onda to da izgleda po gradu ima da se tek vidi. Sve se naglo menja pa te mene ne zaobilaze ni grad. A i kako bi, grad je oduvek bio središte gde se događala komunikacija, prvo među građanima a potom i sa onima što prihode gradu iz raznih razloga. I onda, na tom mestu, u gradu, okupljeni a potrebiti za komunikacijom koja podrazumeva razmenu mišljenja, pa trgovinu, akcije razne iz kulture, nekulture takođe, političko iskaziivanje, sportska prepucavanja, utucavanje vremena, upoznavanje međusobno iz raznih motiva i ciljeva i moglo bi se nabrajati beskrajno u tom smislu, ali ima i toga gde smisao fali a bez čega taj smisao ne bi valajo. Nedostatak svega toga učinio bi da grada ne bi ni bilo kažu upućeni. To traje još od kada je na onoj raskrsnici nastala pijaca kao gradski iskon. Dakle, odvajkada je komunikacija ubeležena u gradsko biće gde su stasali građani, stvaraoci i prezenteri gradskog života i glumci u toj urbanoj scenografiji.

Tolerisanje nelegalne  gradnje od strane političara a onda i države  je perfidan  način korumpiranja građana po šemi - mi vam legalizujemo a vi vraćate uslugu i glasate za nas ...

U Skupštini je priča o zakonu koji treba da po ko zna koji put reguliše legalizaciju bespravno izgrađenih objekata što podrazumeva da će biti u najvećoj meri abolirani graditelji zgrada sa one strane zakona i čije je takovo građenje nekim predhodnim pravnim propisima uzimano za krivično delo. I šta će država, tužna i čemerna, pobedili je ti sa viškom neimarske samoinicijative, namnožili se beskrajno, država ih ispustila iz vizure još odavno i sada im ništa ne može, svi pokušaji, ako ih je i bilo, nisu uspeli i pored nerazumnih ustupaka, pa ajde onda da ih prihvati i oslobodi sebe obaveze. Praktično rešenje ne može se poreći, kaže ona (država) sve može da se legalizuje za malu kintu i sa kusom procedurom a onda (država) mirne duše, oslobođena stresa ode na zasluženi počinak.

Ovo je slika vladine zgrade u gradu Huainan, a gde će ako ne u Kini, viđena sasvim slučajno u nekom časopisu. Slika zgrade iznenađujuće bizarne arhitektonike uz upit a šta je nagnalo tvorce i potaklo ih da tako što neobično načine. Motiv je svakako traganje za posebnošću i identitetom po svaku cenu. To je inače žestoka disciplina koja ne poznaje i ne sledi pravila viteške i gospodske utakmice, takmičari gaze ne pazeći šta im je pod đonove dopalo, u doslovnom smislu se primenjuje stara krilatica za nastalu civilizaciju  „cilj opravdava sredstvo“, pa je ova kineska majstorija jedan od rezultata tog traganja. Cilj je bio da se stvori entitet veoma prepoznatljiv, pamtljiv, koji će se kroz medije i priču