Šta je javni interes posebno u urbanizmu, u urbanoj matrici ali i van gradske strukture, negde u pejsažu? To je kada ima stvar koja se tiče svih ljudi u gradu ili na planini a obuhvata sve što je bitno za njihov opstanak, život i funkcionisanje uobičajenih a neophodnih rutina. To je Infrastruktura, zelenilo, ulice i trgovi, javne zgrade poput škola, dečijih ustanova, zdravstvenih ustanova, spomenika kulture i istorijskih utočišta gde se prošlost i dotadanje stvaralaštvo naroda čuva a ne treba zanemariti ni one zgrade gde se događa kultura a treba da je dostupna svima.

Naravno uvek postoji neki nenaglašeni ali prisutni konflikt između različitih viđenja, bilo da se radi o potrebama, moći i kapacitetu ljudi da razumeju šta je preče i da se usaglase, stvarajući savremenost koja im je potrebna ali i da poštuju ono stvoreno pre njih. Onda treba da je država sa svojim zakonima prisutna i obavezna da usaglašava nesaglasije među građanima ali i nerazumevanje i oprečna mišljenja građana i vlastonosaca i neprekidno upozorava na značaj javnog interesa kako bi grad opstao. Ali, dali je baš tako ovde, u ovom gradu, Beogradu i zemlji Srbiji. 

Pitanje je postavljeno veoma davno, oduvek je to bilo u fokusu a posebno je postalo važno pre vek ili dva kada je ono što bi se nazvalo začetkom građanske klase osvojilo pravo da glasno kaže šta misli i to sa svoje parcele kao njen vlasnik. Takođe, kapital je postao dostupan svima koji su bili sposobni da se njime bave i stiču ga, kao manjina, osvajajući sve više prostora kao vlasnici pre svega. I onda je pitanje postalo bitno i tražilo je odgovor: ko je stvarni vlasnik grada a u nastalom, ovom vremenu biva od najvećeg značaja i obeležava epohu u kojoj grad i svet opstaju. Prema knjigama u katastru jasno je naznačeno ko je vlasnik čega u gradu, zgrada, zemljišta, puteva, žica za struju i onih cevi što vodom opslužuju ili onim drugim što prljavštinu odnose i sa tog aspekta sve je jasno, dobro, skoro sasvim jasno jer uvek ima nekih začkoljica oko imovine. Naime, katastar kaže ko je vlasnik kuća, placeva i svega što jeste proglašeno privatnom imovinom pojedinih građana ili nekih firmi pa je nastao i pojam privatnog interesa.

Grad se menja ne samo iz razloga novih tehnologija , potreba ili volje vladalaca i njihovih interesa. Menjaju se i građani što jeste prirodan i normalan iskorak u novo vreme onda oni utiču da se grad menja, da se prilagođava njihovim nastalim novosvetonazorima. Građani su živeli u gradu i koristili njegove resurse i ponudu na njihove potrebe sve dok je odgovor grada bio zadovoljavajući ...

Nove potrebe, uglavnom nametnute kako bi industrija, trgovina bile zadovoljene i realizovale svoj interese, ima tu i uloge vlasti putem ograničavanja građanima javni iskaz, u želji da potčine građane i obezbede mogućnost poptune nadmoći u odlučivanju o svemu, čak i načinu života, školovanju, lečenju, zabavi. Sve je to proizašlo iz potrebe da vlast i njima saglasni nosioci tih aktivnosti budu u mogućnosti da zamisli svoje realizuju. I tako je bilo i traje, građani se prave, stvaraju, ukalupljuju u norme kazane od vlasti i kapitala, od onih koji su sve uzuse sebi prilagodili i čine sve da njih, građane, potpuno potčine. Za njihov opstanak potreban im je uzoran građanin spreman da sledi takav način, da bespogovorno prihvati ponudu koju i ne može da odbije.

Beogradsko vreme protiče u sejanju posvuda okolo propagandnih usklika i poruka građanstvu i svakako već je svima u gradu dojavljeno i svi znaju da je namera vlastonosaca beogradskih da se gradi jarbol na Ušću visok stotinudvadeset metara ali i gondola koja bi da poveže prostor opet kod Ušća sa Kalemegdanom, da se ne zaborave i pedesetčetiri fontane kojekuda po gradu. Ideja se već koje vreme ugurava putem medija a dužnosnici gradski sa sve novim gradonačelnikom svako malo podsete građane o navedenim  poduhvatima.

Čemu će to da služi ne objašnjavaju osim po koji od njih prozbori ono o napretku turizma i tako to. Sve to košta kako kažu znatne gradske pare za koje bi se moglo izgraditi po neka zdravstvena ustanova ili prostori za čuvanje dece ili bar par stanova za one što ih, kako izgleda, na ulicu sele iz Bristola. Ima naravno u gradu još kojećega što je svakako preče od jarbola sa zastavom državnom na vrhu ali i od gondole koja treba da prevozi sa jedne obale reke na drugu ali je neizvesno i ne zna se koga i zašto.

Grad će za nekoliko godina ili decenija izgledati onako kako ga Beograđani budu zamislili i koliko budu mogli da usklade svoje međusobne vizije, ali i da te vizije prilagode svojim i zajedničkim moćima ne samo kreativnim, ne samo radnom energijom i entuzijazmom, već i novcem kojim raspolažu. Čak i kada to pokušaju, kada govore o zamišljenoj slici grada u budućnosti, zaista postoje veoma različite vizije Beograđana: ako je javljanje vizije potaknuto konkretnom potrebom, onda je vrsta, tema i domet vizije veoma raznolik. Jer svi, naravno, imaju različite potrebe zavisno od ekonomskog stanja, osvojenog kulturnog nivoa i lestvice vrednosti, razumevanja života u gradu, njegovog smisla i ritma.