Arhitekta tegli na leđima svoju arhitekturu i zajedno sa njom odvajkada prolazi, stisnut, nekad lakše a pokatkad uz ogromne napore  i neke gubitke, između ona dva grebena na moru gde obitavaju dva opaka bića o čijem postojanju se saznalo po uvidu u grčku mitologiju. Metafora o neminovnosti izbiranja jednog od ponuđenih zala, sa levog ili desnog grebena, otisnula se širom planete, postala globalna poruka i bez obzira gde se arhitektura stvarala arhitekta se upinjao da prođe ka pučini i tamo iznese svoju viziju što manje okrnjenu i zaplovi ka nekom boljem svetu, naivno verujući da takav svet postoji. Ipak da nije bilo te nade ni ovo što je do sadanjih dana od arhitekture stvoreno ne bi se dogodilo. Arhitekta, kad mu je posle cenjkanja i ispunjenja zadatih uslova bilo dozvoljeno da promine grebene, svojim pregnućem je bogatio kulturni model i doprinosio liku i formi okvira, da se ne kaže scenografiji  u kojoj se istorija događala.