Ovde je, a gde bi nego u nas, uvek bilo drugačije negoli u ostalim gradovima koji, ma kako se trudili, ne mogu da našu ovdašnjicu sustignu u originalnom i sasvim neobičnom načinu izgradnje urbaniteta bilo po liku, obimu ili načinu. Tako, uzmemo li samo Beograd u gledanje, vidi se da postoje respektabilno velika naselja izgrađena bez urbanističkih planova i dozvola, sve na osnovu lično zamišljenih sopstvenih planova i angažovanja sopstvenih resursa. Ova kreativna i maštovita građanska aktivnost u lokalnom žargonu se zove “divlja gradnja”, malo grubo ali dosta tačno i opisno. Naravno, tako samo u lokalnom kazivanju, jer tako nešto u Evropi nije viđeno pa se imenuje, nigde osim kod nas kao neki sasvim poseban čin koji nas odlikuje i distancira od uštogljene evropejske kulturne matrice. Vlasti i dužnosnici sa svoje strane, uvek gledajući svoj interes ne prepoznaju ponuđenu vrednost, kažu da je to “nelegalna gradnja” pritvorno i jeftinim trikom pokušavajući 

Neki dan viđena je na RTS1 emisija „OKO“ i tamo se pričalo o Generalštabu i sudbini te urušene zgrade na raskrsnici Miloša Velikog i Nemanjine. U uvodu razgovora voditeljka je izgovorenim tekstom ličila na navijačicu kluba rušitelja jer je nastupila sa stereotipnim frazama oko toga da je zgrada inspirisana kanjonom Sutjeske i onoj bitci koja se tamo desila a dodade još da je zgrada posvećena Bratstvu i Jedinstvu što beše onomad. Zaista bezobrazno netačno, Arhitekta Nikola Dobrović tako što nije izjavio niti napisao o motivima nastajanja svoje zgrade. Tek mnogo godina posle izgradnje neko je usput izgovorio tu glupost, možda neki general mučen nostalgijom ali verovatnije neki od nadobudnih praveći politički poen u borbi za ili protiv komunizma što godinama beše u modi, pa i arhitektura nije bila mimoiđena. Uostalom, svako ima pravo da bubne glupost ali ipak na nacionalnoj TV, politički neutralnoj (sic!) postoji obaveza da se uvaže činjenice.

Postoji uverenje da građani Beograda poseduju urbano obrazovanje sticano vremenom ili u najmanju ruku budu, ako poneko nije bio pažljiv i prilježan na časovima, obavešteni u najkraćim crtama o elementarnim pravilima života u gradu ne bi li zajedno, oni i grad, nekako opstali. Najčešći slučaj kada mnogi ostaju uskraćeni za naobrazbu o ovoj temi se dešava kada mama i tata propuste na vreme da ih obaveste o postojanju nekih pravila za vladanje u gradu te odu u gradski život tek tako, nedovoljno opismenjeni. Potom, ipak se pokaže potreba za bilo kakvim znanjem i onda posle dodatnih časova i provođena određenog vremena u gradskoj vrevi jedne ili dve generacije bar i upražnjavanja građanskih aktivnosti u urbanoj matrici, može se govoriti o začetku urbane kulture, neophodnog pomagala za život građana u Beogradu. Posle toga, dalje školovanje u oblasti urbane kulture i nije posebno zahtevan napor, postane način mišljenja, deo svakodnevnice, podrazumeva se, kao vožnja bicikla jednom naučena, okreću se pedale i stiže se na ciljano mesto.

Šetaju Tagore i Ajnštajn tamo gore po rajskom ugođaju, pogledaju dole na planetu i vide šta se tamo svašta nešto događa i konstatuju: - jbte, džabe smo krečili ... ! 

Pre neki dan u Manješkom parku dečak je na klupi našao svesku rukom ispisanih stranica, posle se ispostavilo kada je napisano sricao pred roditeljima da je to dnevnik  jednog Beograđanina sa beleškama iz novembra i decembra 2035. godine. Otac dečakov mi je dao svesku i ovde prepisujem nekoliko stranica bez ikakvih ispravki, dodavanja ili oduzimanja.

Zaklela se zemlja raju da ni jedna tajna ne ostane otuđena od naroda i kad se dobro raspitaš i nađeš neimenovani izvor, saznaš ipak da je to oko HRASTA sve namestila ona lukava i izazovna Crvenkapa što se inače predstavlja kao naivno i čedno biće, mada je već punoletna, koje samo o baki brine i sluša svoju mamu. Naime, idući svako jutro do svoje bake da joj odnese kolače i sedative zasmetao joj je taj HRAST koji beše tačno na putu kojim je hodila kroz livadu te je morala da ga zaobilazi a žirevi su joj padali po glavi i to ju je nerviralo te ga je uzela za svog neprijatelja i rešila da ga samo tako ukine. Sama je bila nemoćna a i sa alatom nije dobro stajala te je rešila da se posluži drugačijim sredstvima, korisnim i efikasnim jer takvih primera ima svuda okolo, samo novine otvoriš ili vesti na Tv odgledaš.

  

i onda REBALAAANS !

Opet vesti o smrdljivim zgradama. Hoće kupci stanova da ih ruše sami jer je država odustala od svoje predhodne namere. Dakle, osveženja sećanja radi, ljudi kupili stanove još neizgrađene, verovali državi i instituciji koja je u ime iste stanove gradila i prodavala i ti isti uzeli su pare budućim stanarima i onda je na velika zvona obnarodovano da je poduhvat završen i stanovi su spremni za novi život i porodično obitavanje. Uselili se građani sa sve decom, dobili na svečan način ključeve od ulaznih vrata, bilo to na i tvu, u narečena ognjišta i onda im je zasmrdelo. Izvođač je upotrebio neki materijal koji se javlja lošim mirisom, posle je utvrđeno da je taj smrad štetan za ljude i od stanovanja u novim sobama nije bilo sreće. Izvođač je pogrešio, nabavio nepodobnu materiju a državna institucija nije svoju obavezu izvršila, nije kontrolisala što joj je bila obaveza, uoptrebljeni sastojak maltera i proizvod nije odgovarao standardima prodate robe koja je uredno plaćena i koja nije izvedena po ugovoru jer se smrad nije spominjao ni pod jednom tačkom niti mu je bila određena cena.

Nije vreme za arhitekturu jer ima drugih zauzeća i okupacija pažnje i pameti. Opet su izbori i sve stoji, birokratija se učutala i ne radi svoj posao, čeka šta će u martu biti, hoće li i dalje biti tu u svojim stolicama. Sve je na leru ili su motori ugašeni osim  stranačkih glasnogovornika koji promiču predizborna obećanja kao i uvek opšteg tipa i sasvim nerazumljivih, stereotipa iz već požutelih od stajanja i upotrebe kataloga, ono o boljem životu i napretku koji samo što nije došao, naravno pod uslovom da izaberete baš njih i to govore svi bez izuzetka i stida. Ružičasti predlozi su već viđeni poslednjih dvadesetak godina, nema novih priča, stereotip do stereotipa a onda, predizbornu idilu uznemiriše u Bosni popizdeli građani, eksplodiraše iako nema tamo izbora i rekoše da je dosta tog sranja i da oni hoće nešto sasvim normalno, građanski i bez religije, nacija, visoke politike, hoće državu koja se bavi njima.