Muškarci, žene, deca sa južne strane pristigli ... samo da se spasu i prežive ... i onda Evropa prigodno nudi novu, renesansnu formu ... bodljikavi  humanizam ... 

 

 

Pre tri godine i dva meseca objavio sam na mom sajtu tekst  “Narodni muzej u Beogradu … na listi čekanja”, posle je bio prikazan i na sajtu Narodnog Muzeja odakle su ga ubrzo na intervenciju Min. kulture i Visokog saveta za Slobodu mišljenja skinuli. Tekst  je o Narodnom muzeju koji je bio nekoliko godina zatvoren i nije dočekao da se realizuje urađen projekat za njegovu rekonstrukciju a koji je dobio građevinsku dozvolu i bio spreman za izgradnju.

Urbanistički plan ima zadatak da unapredi prostor i učini ga boljim za život građana. Zato je institucija javnog uvida, participacija građana i mogućnost primedbovanja na viđeno delo urbanističara demokratski čin. Uređenje urbanog prostora bez toga nije validno, priznaje i država. Postoji niz pravila i propisa koji regulišu proceduru izrade plana gde je posebno istaknuta uloga građana kao budućih korisnika prostora kojim se plan bavi. Naime, bez njihovog uvida u plan nije moguće da bude usvojen.  

To zaista dobro zvuči ali ipak, vlast celu stvar svodi zaista samo na uvid, marginalizuje participaciju građana u toj proceduri. Razlog? Da bi sebi (vlasti) pribavila i proširila ingerencije i uticaj i moć i da bi zaštitila svoj interes ali i moguće učešće u rabotama sa raznim investitorima a sve to mogu građani da poremete svojim aktivnim učešćem. To je postala konstanta koja traje bez obzira na sve  promene koje behu od onog rata zvanog Drugi svetski.

Skadarska ulica je u Beogradu, zovu je i boemska četvrt (sic!) mada to nije sasvim tačno jer su se ljudi sa izvornim kodom boema odavno povukli na druge za njih održive lokacije, zamenili su ih ovde u Skadarskoj neki tipovi (ovo „tipovi“ nije pežorativno, upotrebljeno je da se obeleži vrsta – tip jedinke koja pripada nekoj grupi) a koji pretežno piju i jedu tradicionalno pripremljena jela, žele da budu tu viđeni, da im se doda i prikači epitet boema jer im je rečeno da to podiže rejting i za razliku od onih prvih bave se nekim probitačnijim zanimanjima koja im omogućavaju da u Skadarlijskim kafanama mogu platiti račune. Ima i dosta stranaca koje su navukli, kao i većinu turista, pasusima i fotkama iz bedekera, da će tu doživeti autentičnu etno ili starobeogradsku atmosferu sa boemskim aditivom.

 

Već neko vreme, možda dve tri godine, se priča po gradu a pisalo je i u štampi da će Skadarliju rekonstrukcijom arhitekture i vraćanjem iščilelih sadržaja vratiti u devetnaesti ili početak dvadesetog veka, revitalizovaće je i sve udesiti da bude kao onda što je bilo.

Investitori iz Ujedinjenih Arapskih Emirata zainteresovani su za izgradnju luksuznog hotela na mestu gde se nalazi urušena zgrada Generalštaba u Beogradu, saznaje Novi magazin.

Prema nezvaničnim saznanjima, Arapi žele da na toj lokaciji sagrade najluksuzniji hotel u Evropi.

Ideju o izgradnji hotela pomenuo je šeik Abu Dabija Muhamed bin Zajed prilikom nedavne posete Beogradu, rečeno je Novom magazinu.

Investitori inače do sada nisu bili zainteresovani za kupovinu zgrade Generalštaba jer taj objekat ima status spomenika kulture i ne sme mu se menjati prvobitni izgled.

Ovo zdanje u samom centru Beograda, bombardovano u proleće 1999. godine, svojevremeno je bilo procenjeno na  oko 45 miliona evra jer zauzima ukupnu površinu nešto veću od 30.000 kvadratnih metara.

Status spomenika kulture, čime bi se istovremeno ukinula klauzula o zadržavanju prvobitnog izgleda, moguće je promeniti. Direkcija za imovinu bi trebalo da podnese zvaničan zahtev Zavodu za zaštitu spomenika.

Izvor:  nedeljnk “Novi magazin”, via B 92 .net (BIZ)

Ako zaista do pomenutog zvaniičnog zahteva dođe, biće interesantno videti kako će gradski i republički Zavodi za zaštitu spomenika i kulturnih dobara od nacionalnog značaja da promene svoju odluku o zaštiti Genetalštaba ustanovljenoj od strane Republike Srbije 2006 godine i koje će argumente tom prilikom izneti. Stručna, moralna i etička vratolomija naniže sledi svakako na štetu arhitekture i kulture ukoliko se ne dogodi čudo te Zavod odbaci eventualni zahtev Direkcije za imovinu.

Krajem avgusta ove godine pisao sam o Savskom amfiteatru ponavljajući tekst od pre četiri godine na istu temu .... ali tema zaista nema kraja i svako malo eto novog iznenađenja ...

Savski amfiteatar, oduvek se tako nazivao teren između Save i Savske ulice i od Sajma do železničkog mosta ili tu već negde, opet je tema. Negde u leto ove godine beše neki dogovor tadanjeg gradonačelnika i podpredsednika vlade oko zajedničke akcije da se ti hektari pod železničkim šinama urede i privedu gradu i bilo je govora da se načini neka zajednička komisija ili tako nešto i da započne diskusija. A onda, iznenada, pre neki dan u novinama se pojavio, izložen javnosti na uvid,  gotov projekat za taj prostor prikazan putem 3D modela i  nazvan  je „Beograd na vodi“  a koji prezentira kako je napisano Srđan Rupar, budući direktor preduzeća „Beograd na vodi“ i vođa tima od 20 neimenovanih stručnjaka koji već godinu dana rade na tome. Verovatno u skladu sa idejom i po nalogu podpredsednika vlade  koji je to i u kampanji proteklih izbora nudio publikumu kao svoj budući doprinos Brogradu i šire. 

  I reče On … ovo sve zaista više nema smisla, eto, kad sam onomad u besposlici i da prekratim dosadu napravio ovu loptastu scenografiju sve je izgledalo ok. Ali ubrzo posle čupanja rebra onoj muškoj budali i stasavanja još jednog pola bez kojeg, verovao sam, nema opstanka, odmah je počela zajebancija, prvo ona kokoška Eva flertuje sa zmijom, pa glupi Adam grize poturenu jabuku, ništa ne misli šta će da bude posle jer samo mu je ona stvar bila na pameti te sam morao da ih isprašim iz Edena, posle kad su stvarno unišli u moj dekor tamo dole nastala je neprekidna teatarska predstava, od onda do danas, netalentovani režiseri bez ideje, tekstopisci do mojega, glumci skupljeni sa konca i konopca, ništa od Adama nisu naučili, kao i on samo na ono misle, u međuvremenu Noe izabere na Arku sve pogrešne živuljke, žirafe na primer.

Ovde je, a gde bi nego u nas, uvek bilo drugačije negoli u ostalim gradovima koji, ma kako se trudili, ne mogu da našu ovdašnjicu sustignu u originalnom i sasvim neobičnom načinu izgradnje urbaniteta bilo po liku, obimu ili načinu. Tako, uzmemo li samo Beograd u gledanje, vidi se da postoje respektabilno velika naselja izgrađena bez urbanističkih planova i dozvola, sve na osnovu lično zamišljenih sopstvenih planova i angažovanja sopstvenih resursa. Ova kreativna i maštovita građanska aktivnost u lokalnom žargonu se zove “divlja gradnja”, malo grubo ali dosta tačno i opisno. Naravno, tako samo u lokalnom kazivanju, jer tako nešto u Evropi nije viđeno pa se imenuje, nigde osim kod nas kao neki sasvim poseban čin koji nas odlikuje i distancira od uštogljene evropejske kulturne matrice. Vlasti i dužnosnici sa svoje strane, uvek gledajući svoj interes ne prepoznaju ponuđenu vrednost, kažu da je to “nelegalna gradnja” pritvorno i jeftinim trikom pokušavajući 

Neki dan viđena je na RTS1 emisija „OKO“ i tamo se pričalo o Generalštabu i sudbini te urušene zgrade na raskrsnici Miloša Velikog i Nemanjine. U uvodu razgovora voditeljka je izgovorenim tekstom ličila na navijačicu kluba rušitelja jer je nastupila sa stereotipnim frazama oko toga da je zgrada inspirisana kanjonom Sutjeske i onoj bitci koja se tamo desila a dodade još da je zgrada posvećena Bratstvu i Jedinstvu što beše onomad. Zaista bezobrazno netačno, Arhitekta Nikola Dobrović tako što nije izjavio niti napisao o motivima nastajanja svoje zgrade. Tek mnogo godina posle izgradnje neko je usput izgovorio tu glupost, možda neki general mučen nostalgijom ali verovatnije neki od nadobudnih praveći politički poen u borbi za ili protiv komunizma što godinama beše u modi, pa i arhitektura nije bila mimoiđena. Uostalom, svako ima pravo da bubne glupost ali ipak na nacionalnoj TV, politički neutralnoj (sic!) postoji obaveza da se uvaže činjenice.

Postoji uverenje da građani Beograda poseduju urbano obrazovanje sticano vremenom ili u najmanju ruku budu, ako poneko nije bio pažljiv i prilježan na časovima, obavešteni u najkraćim crtama o elementarnim pravilima života u gradu ne bi li zajedno, oni i grad, nekako opstali. Najčešći slučaj kada mnogi ostaju uskraćeni za naobrazbu o ovoj temi se dešava kada mama i tata propuste na vreme da ih obaveste o postojanju nekih pravila za vladanje u gradu te odu u gradski život tek tako, nedovoljno opismenjeni. Potom, ipak se pokaže potreba za bilo kakvim znanjem i onda posle dodatnih časova i provođena određenog vremena u gradskoj vrevi jedne ili dve generacije bar i upražnjavanja građanskih aktivnosti u urbanoj matrici, može se govoriti o začetku urbane kulture, neophodnog pomagala za život građana u Beogradu. Posle toga, dalje školovanje u oblasti urbane kulture i nije posebno zahtevan napor, postane način mišljenja, deo svakodnevnice, podrazumeva se, kao vožnja bicikla jednom naučena, okreću se pedale i stiže se na ciljano mesto.