Ministar kulture i informisanja Republike Srbije izrekao je javno pre neki dan o rijaliti TV programima reči koje su tu aktivnost svrstale u onu najgoru kolonu, da su štetni, da zaglupljuju narod, utiču negativno na mentalno zdravlje, da odmažu obrazovanju i negiraju kulturu i još svašta na tu temu te je predložio i neka ograničenja u pristupu takovim emisijama ne bi li bar unekoliko pomogao da se loš i poguban uticaj tih programa na narod umanji. Uostalom sasvim je dobro rekao i svaka čast za izgovorene rečenice na tu temu, dobro je svoje rečenice sročio, tačno i odgovorno sa obzirom i u skladu sa imenom institucije koju vodi.

Mladi, odgovorni i savesni Beograđani su pokrenuli Inicijativu NE DA(VI)MO BEOGRAD! sa ciljem da obaveštavaju građane o projektu i izgradnji Beograda na vodi koja preti gradu. Njihova aktivnost na ovu temu je za svaku pohvalu jer pokazuje građanima o čemu se tu radi i ukazuje na problematične pozicije u tom poslu koji je promovisan od republičke i gradske vlasti i iznosi mišljenje ljudi iz struke ali i drugih Beograđana koji još uvek imaju, uprkos naporima dužnosnika, svoje mišljenje i skloni su da ga javno saopšte. Takva aktivnost zaslužuje svaku podršku jer se ne radi samo o protestu u vezi konkretnog slučaja zatrpavanja Beograda soliterima gde im nije mesto već pre svega o tome da u Beogradu postoje odgovorni mladi ljudi, posvećeni svom gradu, spremni da se angažuju i ulože poseban napor u očuvanje i zaštitu javnog interesa, kad već odgovorni iz institucija to ne čine jer imaju, možda, neki svoj interes. Za očekivati je bilo da će vlast to razumeti i podržati ih, razgovarati sa njima u najmanju ruku. Međutim ...

... dogodilo se: obaveštavajući Beograđane o projektu Beograd na vodi poslenici Inicijative NE DA(VI)MO BEOGRAD! su privedeni od strane KOMPOL i napisane su im prekršajne prijave a kolaterala je bila novinarka BETE i jedan prolazeći građanin. To se dogodili juče, kada su ispred zgrade Gradske uprave delili svoj štampani list sa nazivom  NE DA(VI)MO BEOGRAD!

Pre nekog vremena beše objavljeno posvuda u medijima da je Skupština grada Beograda a na predlog pomoćnika gradonačelnika za oblast urbanizma alias gradski arhitekta usvojila uredbu o regulisanju i uređenju velikog gradskog problema izazvanog raznobojnim suncobranima na trotoarima ispred kafića a koji problem decenijama nije rešavan

Odluka decentna, predhodno nije ostavljen prostor za diskusiju jer je doneta bez neke rasprave, ne daj bože, javne gde bi se možda i neka drugačija mišljenja čula jer javnost uvek ima šta da primedbuje a na to ima svako pravo pa i u Statutu grada Beograda tako što jasno piše. Ali sada je drugačije jer se virus Beograda na vodi širi sa izraženim simptomom netransparentnog pravljenja urbane slike Beograda gde se javnost, stručna i laička smatra, ako nije za, protivničkom stranom koju treba zaobićiu i onemogućiti, za sada samo verbalno. Pošto vakcina koja bi efekat delovanja tog virusa umanjila  još nije pronađena bolje je ostati na aspirinu i bar glavobolju dovesti u podnošljivu meru.

 Obaveštavam da je objavljena knjiga LINIJE sa mojim crtežima i  kratkim stripovima nastalim u protekle dve godine. Knjiga se može naručiti kod izdavača ORION ART na telefon 063 288 913 ili na e-mail orionart@sbb.rs. 

Takođe, knjigu možete pogledati i u knjižarama – DELFI u zgradi SKC, CEPTER u Knez Mihailovoj, ALEKSANDAR BELIĆ u Kolarcu i BIGZu u Kosovskoj ulici.

 

 

Šefe, doveslao sam iz Dubaija i sad pitaj onog malog gde ovo da iskrcam ... !

Stvari idu svojim tokom kako je zasluženo, pa izabrani su i to im daje legitimitet za delovanje ponekad protivno razumu i kad im se kaže da to nije u redu pa bi bilo dobro da razmisle, onda oni odgovore da su izabrani od naroda da ga dovedu do sreće, napretka i blagostanja, neće ići lako ali će da bude u ovih nekoliko godina što slede, samo malo da trpimo i sačekamo a protivnici progresa i gunđala su smetnja toj plemenitoj nameri i ne treba ih slušati.  Dakle, javljeno je u medijima da je Bazilika ranohrišćanska zatrpana i da če preko nje projezditi novi autoput a to je svakako važnije od nekog starog kamenja.

Ministar odbrane je rekao da će na leto ove godine da se uklanjaju ruševine sa zgrade Generalštaba uz saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture i to radi bezbednosti građana i zaposlenih (?) a posle će da se vidi šta će sa ostatkom zdanja koje je zaštićeno kao spomenik kulture ... ponavljam tekst o Generalštabu iz 2009, objavljen i 2011 godine tek da podesetim ...

Danas je moj gost Arhitekta Dragoljub Bakić ..  

Tekst je objavljen u Politici 19.01.2018 u rubrici POGLEDI !  

MOŽE  LI  GRAD  DA  PLAČE

Može, ako ga rane.

Beograd su ranili-oni koji ga nedovoljno vole. Možda ga čak i mrze. Ranili su ga u lice,oštetili mu njegov profil koji je on najradije isturao slikarima, bilo da su ga slikali na pergamentu ili urezivali na bakarnim pločama.Od sada će taj profil Beograda biti sakriven od njegovih građana i onih koji ga posećuju-visokim betonskim čudovištima – biće zazidan.

Držao se vekovima,odolevao hiljadama bombi i topovskih đuladi-da bi danas zadobio ranu od koje se nikada neće izlečiti.

Potreba da napišem ovaj tekst nastala je odmah nakon objavljivanja intervjua sa gradskim arhitektom koji je novinarka Daliborka Mučibabić osmislila i vodila i koji je Politika objavila u rubrici Beogradska hronika-5 Januara ove godine.

 Beograd je evropski grad, otvoren i kreativan. Beograd je na putu da bude takav. Beograd je još uvek daleko. To su najčešće konstatacije kada se govori o gradu u kome živimo I posle mnogo reči na tu temu ipak nije jasno o čemu se zapravo govori. Svakako tema nije samo u domenu urbanizma i arhitekture, nije samo fizičko okruženje, urbani model  koji određuje gde smo mi zapravo sada. Izabrao sam ovu temu za jesenje diskusije, posle mora, Ade ili sedenja kod kuće jer mi se čini da mogu saznati gde je ključ za prihvatljiv odgovor na ovo veoma značajno pitanje.  Ne možemo svakako

U svakodnevnoj  žurbi i obavljanju dnevnih domaćih zadataka, Beograđani  ne primećuju da su građani istovremeno dva grada. Jednog Beograda u kome su, kojim koračaju, gledaju ga, dodiruju i troše u njemu dodeljeno im vreme, i drugog, Beograda iz njihovih snova, nedohvaćene čežnje i omanute želje, u svakom slučaju potreba čije im zadovoljenje izmiče. Taj drugi, virtuelni Beograd je izgrađen u njihovom intimnom prostoru u koji samo oni imaju pristup, tu nose sliku svog Beograda koji su sami izgradili i ona je savim različita od izmaštanih  gradskih slika koje isto tako imaju svi drugi Beograđani. Zapravo, svaki od dva miliona u gradu nastanjenih, bez obzira na uzrast, veru, pismenost ili opredeljenje ma kakvo, ima svoju sopstvenu i unikatnu sliku i doživljaj grada, i viziju naravno, bezbrojne slike grada Beograđana lebde i sreću se neprekidno u virtuelnom gradskom prostoru.