Gradonačelnik prestonice i Podpredsednik vlade namerili da dovedu konačno Beograd na obalu Save (o Dunavu ništa nisu rekli mada i tamo ima nekih obala) što je nesumnjovo dobro i korisno za grad. I nisu prvi, njih dvojica se upisaše u dugi niz onih koji su to hteli ali su ih razne nedaće u tome omele. Još je Gospodin Broz imao takve namere u povodu Nesvrstanih, pa je bio Beograd za Treći milenijum, naravno neizostavno se umešao i onaj Mrkonjić sa Europolisom, ima i još nekih ideja i pokušaja ali ko će svega toga da se seti, bilo je urbanističkih konkursa, radila je na tome i Akasdemija nauka i mnogi drugi ali sve se pokazalo neučinkovito. Ipak posle svih tih pokušaja, projekata sa maketama i studija ostalo je materijala od koga bi se ako se ozbiljno prione poslu mnogo toga moglo i sada primeniti, kao neki polaz a da ne bude kao uvek u nas – ajde sad sve ispočetka, pre nas ionako ništa nije bilo.

A ne treba zaboraviti i ono najvažnije što reče svojevremeno Gospodin Škalamera da će se taj silazak na reke teško desiti jer se Beograđani vode boje a posebno reka, genetska stvar postala vremenom jer su sve nevolje odvajkada sa reka dolazile i gradu štetile.

Razgovor dva uvažena dužnosnika od pre neki dan me je podsetio da  sam pre četiri godine pisao o Savskom amfiteatru, pa da podsetim kako je to bilo.

Stvaranje lepote ... Nicotinea tabacum i onda ekolozi nadobudni ... i jednostrani ...

Nicotiana tabacus i rustica, biljke su deo planetarnog eko sistema i postoje zato što je to neophodno, od njih zavisi opstanak i nekih crva koji su hrana za neke ptice, svet sada to zabranjuje, ukida i proglašava opasnim za planetu a gubi se mogućnost da lula mira preuzeta od Apača bude i dalje poziv na miroljublje umesto unija ili pristupanja globalnom poretku i raznim bezbedonosnim štitovima. Proglašena je zlom, a svakako je bolje kao što je bilo odvajkada da se mir ustanovljuje pušenjem lule između dva čoveka (‘ajde, može i lepši pol ...) pa evo nekoliko nostalgičnih slikica. Ne pušenja radi, več kao podsećanje na nepromišljeni atak na planetarnu botaniku.

 Toliku lepotu da ugase, gde će im duša ... ! A Vinston se u grobu prevrće ...

Gost Autor: Prof. dr. Vladimir Macura, arhitekta

Vladinoi pismo upućeno pre dva dana Milici Bogojević-Bobić naslednici autorskih prava na Domu štampe na Trgu Republike koji je projektovao njen  otac Arhitekta Ratomir Bogojević, objavljujem  uz njegovu saglasnost u celini.  

Draga Milice,

Pridružujem se apelu protiv “rekompozicije fasade” Doma štampe koji si poslala.

Jednino što mogu da kažem jeste da je namera prekrajanja Doma štampe SVINJARIJA. Od investitora i nismo nista drugo mogli da očekujemo, to je po pravilu nekulturan svet, jos uvek teško alav na paru, bez osećanja bilo kakve društvene obaveze ili svesti o istoj.

Priča jedan Beograđanin, neki dan da se čuo sa drugarom što živi kojekuda po Evropi a koji je svratio u Beograd pa da se vide i piju kafu a i kazao mu ne misleći mnogo o tome da drugar nije lokalac već dugo,  onako na brzinu da je super ideja i da viđenje bude u “Ruskom caru” oko jedanaest pre podne mada tamo nije bio od pre koju godinu, Prosto mu se javila reč od pre i drugar kaže ok i posle se javlja i kaže da nije tamo našao tu kafanu već neko italijansko mesto na početku Knez Mihailove i pita gde je sada “Ruski car” pa da ide tamo da čeka. Vidi Beograđanin da je zbrljao stvar, evo dolazim,  čekaj na ćošku i dođe i uđu u to što se zvalo “Ruski car” ali sada nazvano i prekršteno u “Vapiano”.

U Beogradu, preko puta Cvetnog trga, na obodu Manješkog parka prisutna je neprekidno više od jednog i po veka zgrada u kojoj se događa Jugoslovensko Dramsko Pozorište iliti JDP iliti Jugodrp. Ulaz u teatar JDP je iz ulice Maršala Tita a ima i jedan od strane parka gde je scena Bojan Stupica. Prelistavajući sve transformacije koje su se u proteklom vremenu događale ovom zdanju, može se čitati ne samo sled događanja koja se tiču njega samog, već i istorija urbane matrice Beograda sažeta u jedan trajni i veoma otporni arhitekturalni arte fact koji se neverovatno brzo i uspešno prilagođavao prilikama i neprilikama. Sadanje pozorište je pretekla izgrađena zabeleška o Beogradu, jedna od retkih preživelih o svemu što beše po gradu u vek i po. Cena opstajanja uprkos nevoljama ratnim i mirnodopskim je dopisivanje teksta mnogo puta tokom vremena, štivo je prepravljano i dopunjavano novim rečima, posebno je gramatika usavršavana i prilagođavana društvenom jeziku koji je bio aktuelan i u upotrebi. Posle svega, pozorišno i arhitektonsko narečije je najviše profitiralo.

Pre nekog vremena predsednik jedne beogradske opštine, podnoseći izveštaj o stanju i razgranatosti divlje gradnje na teritoriji za koju je zadužen izreče tvrdnju da je množini objekata izgrađenih u maniru divljine doprineo nedostatak urbanističkih planova te ljudi, šta će, zidaju gde nađu mesto ne bi li smestili svoje porodice i zaklonili ih od nepogoda. Glupavi iskaz smišljen na brzaka brani dužnosnika od sopstvene odgovornosti jer je očito da ga zadatak prevazilazi . To čini većina onih koji su zaduženi da grad prave i o njemu se staraju, njihovo nedelanje se prebacuje uglavnom na masu narodnu jer onda sebe operu a nikog konkretno ne opterete pa nastaje začarani krug iz koga izlaza nema, tipićno za sistem koji glumi svoje postojanje ali ipak ima jedan cilj, da još malo potraje, makar u divlje izgrađenom komšiluku.

Beogradski otegnut izgovor zvuči nekako razmaženo i umiljato, kadkad cmoljavo, mada ume kad treba da bude i surov, zajedljiv ili već, zavisno od prilike; taj govor je prepoznatljiv pa se Beograđanin lako uoči među drugim sabesednicima i to se može uzeti kao jedna od odrednica gradskog idnetiteta. Ali, to je samo stereotipan i već pomalo izvikan znak kojim bi se obeležila posebnost Beograda, ima ih mnogo drugih, vidljivih na prvi pogled, javno istaknutih i vizuri dostupnih, nevidljivih  i skrivenih od onog prvog pogleda, izmišljenih po potrebi ne bi li se gradu dodao neki novi plus, i naravno, bezbroj znakova koje sobom nose građani, svako na svoj način i sa temom koja ga se dotiče i da ne bude nesporazuma, ti znaci jesu najvažniji. I da se ne zaboravi, Vrabac je u toj priči nezaobilazan, pozicioniran na visokom mestu hijerarhije indentifikacionih znakova jer je neodoljivo privlačno misliti da ta mala ptičica prezentuje metropolu. Jedinstvo suprotnosti kako reče neki od filozofa, nije mislio svakako na ovaj Beogradski slučaj i vrapca, ali nije nemoguće u slučaju nedovoljnog dokaznog materijala samovoljno i po želji koristiti filozofsku misao i podržati Vrapca. 

Beograd je preplavljen bilbordima od pre neku godinu kad je otkriveno da se preko ovih velikih slika mogu saopštiti poruke, političke, komercijalne ili već nekakve i kojima se građani obaveštavaju kako i gde da bitno unaprede svoj život, bilo da glasaju za nekog sa spasonosnim političkim sloganom ili da kupe novi tip mobilnog telefona. Bilbordi svojim šturim porukama koje su takve da bi se čitale u hodu, pored toga što ne saopštavaju ništa važno i što nisu ništa do agresivnog šuma koji je nametljiv, jeste i novi način komunikacije, veoma jednosmerne jer sa takovom porukom nema diskusije. Nemoguće je odgovoriti na nju, ta vrsta i forma poruke je konačna. A ne može se ni napustiti prostor gde je ona, čak ni okretanje glave ne pomaže, jer već na sledećem ćošku sačekuje druga, ista banalna poruka i ne ostaje ništa drugo do prihvatanje, Dakle, da se glasa ili da se ode u prodavnicu, na folk koncert ili u Egipat na letovanje mada MIN to sada ne preporučuje. Bilbord je veoma agresivno sredstvo za pritisak i sasvim nedemokratsko.

Odnos države prema kulturi je tema koja ne silazi sa štampanih stranica a ima o tome i na televiziji. U tim žalopojkama prve redove zaposedaju uglavnom Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti, filmsko stvaralaštvo, teatri, zaštita spomenika kulture, izdavaštvo i tako bi se moglo još nabrajati a gde državne nadležne institucije, posebno Ministarstvo kulture, ne prate svoje obaveze i ponašaju se nedovojlno odgovorno nanoseći štetu kulturi, mada im je unapređenje kulture obaveza zakonom određena. U toj priči zaboravljeni su dragoceni pregaoci, ali ne manje važni, koji svojim ličnim naporom i delovanjem pokrivaju ogroman prostor realnog kulturnog života i doprinose, možda i više od onih prvih, da kultura opstane i ne potone sasvim. Galerije, male pozorišne scene, ateljei, umetničke radionice i druga mesta gde se stvara autentična kultura i promoviše su zapostavljena i ostavljena da se sama o sebi staraju i snalaze.

 

Crkva je jedna od zgrada u gradu, Beogradu ili drugde, u bilo kojoj naseobini i kada se, ako može ikako, samo tako gleda nije na odmet da se misli i o njenom izgledu. Dakle, u urbanoj matrici crkva jeste jedan od identifikacionih znakova koji je obeležavaju, ima i da se grad po takovom zdanju prepoznaje, posebno kada se radi o onima koja su odvajkada i utiču na stvaranje u nekoj meri mentalne gradske mape. U proteklih nekoliko godina u Beogradu se na raznim stranama javljaju mnoge nove crkvene tvorevine, nije na odmet reći da su jednoznačne, posvećene jednoj veroispovesti, istina preovlađujućoj, bez obzira na to što država deklariše multikulturalnost  posebno kada je reč o ravnopravnosti i jednakosti verskog opredeljenja građana. Oni što se klanjaju drugim idolima kubure trajno sa lokacijama, urbanističkim papirima i dozvolama pa to što država proklamuje biva pomućeno u stvarnosti.