2013-10-19 11:58:12
Budućnost| Moj grad

Beograd na vodi ...

Đorđe Bobić RSS / 19.10.2013. u 12:58

Krajem avgusta ove godine pisao sam o Savskom amfiteatru ponavljajući tekst od pre četiri godine na istu temu .... ali tema zaista nema kraja i svako malo eto novog iznenađenja ...

Savski amfiteatar, oduvek se tako nazivao teren između Save i Savske ulice i od Sajma do železničkog mosta ili tu već negde, opet je tema. Negde u leto ove godine beše neki dogovor tadanjeg gradonačelnika i podpredsednika vlade oko zajedničke akcije da se ti hektari pod železničkim šinama urede i privedu gradu i bilo je govora da se načini neka zajednička komisija ili tako nešto i da započne diskusija. A onda, iznenada, pre neki dan u novinama se pojavio, izložen javnosti na uvid,  gotov projekat za taj prostor prikazan putem 3D modela i  nazvan  je „Beograd na vodi“  a koji prezentira kako je napisano Srđan Rupar, budući direktor preduzeća „Beograd na vodi“ i vođa tima od 20 neimenovanih stručnjaka koji već godinu dana rade na tome. Verovatno u skladu sa idejom i po nalogu podpredsednika vlade  koji je to i u kampanji proteklih izbora nudio publikumu kao svoj budući doprinos Brogradu i šire. 

 
2013-10-15 07:31:40
Društvo| Ekologija| Planeta| Život

Lepota u nemilosti ...

Đorđe Bobić RSS / 15.10.2013. u 08:31

Stvaranje lepote ... Nicotinea tabacum i onda ekolozi nadobudni ... i jednostrani ...

1378396_10200522728062140_266181709_n.jpg

Nicotiana tabacus i rustica, biljke su deo planetarnog eko sistema i postoje zato što je to neophodno, od njih zavisi opstanak i nekih crva koji su hrana za neke ptice, svet sada to zabranjuje, ukida i proglašava opasnim za planetu a gubi se mogućnost da lula mira preuzeta od Apača bude i dalje poziv na miroljublje umesto unija ili pristupanja globalnom poretku i raznim bezbedonosnim štitovima. Proglašena je zlom, a svakako je bolje kao što je bilo odvajkada da se mir ustanovljuje pušenjem lule između dva čoveka (‘ajde, može i lepši pol ...) pa evo nekoliko nostalgičnih slikica. Ne pušenja radi, več kao podsećanje na nepromišljeni atak na planetarnu botaniku.

 Toliku lepotu da ugase, gde će im duša ... ! A Vinston se u grobu prevrće ...

 

Urbanistički plan ima zadatak da unapredi prostor i učini ga boljim za život građana. Zato je institucija javnog uvida, participacija građana i mogućnost primedbovanja na viđeno delo urbanističara demokratski čin. Uređenje urbanog prostora bez toga nije validno, priznaje i država. Postoji niz pravila i propisa koji regulišu proceduru izrade plana gde je posebno istaknuta uloga građana kao budućih korisnika prostora kojim se plan bavi. Naime, bez njihovog uvida u plan nije moguće da bude usvojen.  

To zaista dobro zvuči ali ipak, vlast celu stvar svodi zaista samo na uvid, marginalizuje participaciju građana u toj proceduri. Razlog? Da bi sebi (vlasti) pribavila i proširila ingerencije i uticaj i moć i da bi zaštitila svoj interes ali i moguće učešće u rabotama sa raznim investitorima a sve to mogu građani da poremete svojim aktivnim učešćem. To je postala konstanta koja traje bez obzira na sve  promene koje behu od onog rata zvanog Drugi svetski.

 

Tolerisanje nelegalne  gradnje od strane političara a onda i države  je perfidan  način korumpiranja građana po šemi - mi vam legalizujemo a vi vraćate uslugu i glasate za nas ...

U Skupštini je priča o zakonu koji treba da po ko zna koji put reguliše legalizaciju bespravno izgrađenih objekata što podrazumeva da će biti u najvećoj meri abolirani graditelji zgrada sa one strane zakona i čije je takovo građenje nekim predhodnim pravnim propisima uzimano za krivično delo. I šta će država, tužna i čemerna, pobedili je ti sa viškom neimarske samoinicijative, namnožili se beskrajno, država ih ispustila iz vizure još odavno i sada im ništa ne može, svi pokušaji, ako ih je i bilo, nisu uspeli i pored nerazumnih ustupaka, pa ajde onda da ih prihvati i oslobodi sebe obaveze. Praktično rešenje ne može se poreći, kaže ona (država) sve može da se legalizuje za malu kintu i sa kusom procedurom a onda (država) mirne duše, oslobođena stresa ode na zasluženi počinak.

 

U Beogradu se gradi zaista veliki broj objekata, na stotine, raznih po sadržaju i veličini. Od dogradnje potkrovlja, malih stambenih zgrada u predgrađu uglavnom bez dozvola, pa do velikih objekata ili čak kompleksa i za sve to neophodno je učešće arhitekata. Radi se o nekoliko stotina hiljada kvadratnih metara površine koji se projektuju ili grade istovremeno i to sve treba da urade beogradski arhitekti, pa se može zaključiti, ustvari bolje reći, predpostaviti, da je to za njih preveliki zalogaj.Kao i u svakom drugom zanimanju i kod arhitekata se podrazumeva različita moć pojedinca, mada arhitekti misle da je svakog od njih Bog lično pogledao i obdario ih talentom i osetljivošću na lepotu zgrade, te projektuju, a ishod je naravno uvek u skladu sa njihovim stvarnim mogućnostima.

Rezultat je da u Beogradu ima svakakvih zgrada, ružnih, osrednjih, ali i sjajnih ostvarenja i svako od njih potpisuje neki arhitekta, iza njega stoji investitor ma ko to bio, koji prihvata projekat, bilo zato što mu se žuri da zida ili što je njime oduševljen i plaća izvođenje. Tako, u nizu zgrada duž beogradskih ulica veoma malo zgrada se prepoznaju ili budu zapamćene. Tako je uostalom u svim velikim gradovima diljem Evrope, jer se zaista ne može očekivati, naivno je tako misliti, da u velikoj produkciji svaka zgrada treba da bude remek delo ili u najmanju ruku prihvatljivo dobro urađena arhitektura.

 

Postavilo se pitanje, onomad tokom nekog sedenja, da li je ovo što se sada događa sa tenisom, fudbalom, boksom, košarkom pa čak i atlletikom, uostalom, sportom uopšte, još uvek sport po klasičnoj odrednici. Bilo je raznih reči i nije baš sve bilo jasno, smućeni neki iskazi, dosadni stereotipi mnogo puta kazani. Priča o novcu koji je preovladao, pa onda o sportskom biznisu gde je sportski rezultat postao roba na tržištu i o povratku gladijatorske šeme. Ali bilo je i nekih reči o posledicama takovog stanja.  

1/ Savremena trgovina ljudima, sportiste prodaju kao nekada što su se prodavali robovi na tržnici. Oni pripadaju klubu, menadžeru ili već kome i stavljaju ih u vitrinu kao robu na biranje sa sve istaknutom cenom. Zbog svoje pozicije u izlogu nemaju prava da odbiju kupca jer su na to prisiljeni uspostavljenim sistemom i pristali su da bi uopšte opstali u poslu kojim se bave.

 
2013-09-14 07:42:22
Društvo| Ekonomija

Održivo rešenje

Đorđe Bobić RSS / 14.09.2013. u 08:42

1239824_10200352399244026_685469133_n.jpg

Ama, čemu tolika graja oko ekonomije ... eto lakog i održivog rešenja sa lokalnim kadrovima što letuckaju ... 

 

Odvajkada arhitektura u Beogradu sledi ritam i moć grada i reaguje na događaje koji određuju okvir za živote građana, pa i sada. Beograd je nastajao u vremenima i u njemu su bili, dolazili i odlazili, ali i ostajali  razni - od Rimljana, Turaka, Austrougara, onih iz okolnih prostora ali i onih iz lokalne netaknute prirode - i svako je u grad donosio deo svoje kulture i svog viđenja sveta i svog okruženja, pa je i arhitektura u Beogradu takva, raznolika i liči na muzejsku zbirku, na sajamsku postavku ili avangardni arhitektonski performans. Zato neki delovi grada izgledaju kao zaostale turske kasabe, drugi kao da su preneti iz Evrope a neki nastali proteklih nekoliko decenija  liče na stovarište izgrađenih kuća, a onaj ko treba da ih razmesti na pravo mesto - kasni na posao!

 

Gradonačelnik prestonice i Podpredsednik vlade namerili da dovedu konačno Beograd na obalu Save (o Dunavu ništa nisu rekli mada i tamo ima nekih obala) što je nesumnjovo dobro i korisno za grad. I nisu prvi, njih dvojica se upisaše u dugi niz onih koji su to hteli ali su ih razne nedaće u tome omele. Još je Gospodin Broz imao takve namere u povodu Nesvrstanih, pa je bio Beograd za Treći milenijum, naravno neizostavno se umešao i onaj Mrkonjić sa Europolisom, ima i još nekih ideja i pokušaja ali ko će svega toga da se seti, bilo je urbanističkih konkursa, radila je na tome i Akasdemija nauka i mnogi drugi ali sve se pokazalo neučinkovito. Ipak posle svih tih pokušaja, projekata sa maketama i studija ostalo je materijala od koga bi se ako se ozbiljno prione poslu mnogo toga moglo i sada primeniti, kao neki polaz a da ne bude kao uvek u nas – ajde sad sve ispočetka, pre nas ionako ništa nije bilo.

A ne treba zaboraviti i ono najvažnije što reče svojevremeno Gospodin Škalamera da će se taj silazak na reke teško desiti jer se Beograđani vode boje a posebno reka, genetska stvar postala vremenom jer su sve nevolje odvajkada sa reka dolazile i gradu štetile.

Razgovor dva uvažena dužnosnika od pre neki dan me je podsetio da  sam pre četiri godine pisao o Savskom amfiteatru, pa da podsetim kako je to bilo.

 

1001104_10200209479271116_940031685_n.jpg

 Ovde nema kraja inventivnosti koja je po svoj prilici genetska osobina narodna te proradi u odsudnom trenutku ...  Tako se setiše, nadošlo im, uvideše da ovde u lokalu nema šanse da se nađe iko ko ume da rešava stvari.

 

Đorđe Bobić

Đorđe Bobić
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  08.04.2007 VIP izbora:  61 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana