Pre sto ili više godina, ustvari krajem devetnaestog veka, Igor Eugen Hrebeljanović - Lazarević sedi tako u Americi i jedno po podne pade mu na pamet da prokopa kanal od Dunava do Soluna kroz predele Moravske i Vardarske doline te naruči projekat u Beogradu. Posle je bilo još projektovanja istog kanala tokom proteklog veka u tri maha i onda je stalo sasvim, bili neki ratovi i bilo je drugih poslova, pruga Šamac – Sarajevo, autoput Bratstva i Jedinstva,  industrijalizacija, kasnije demokratizacija i privatizacija i stvarno je bila gužva pa kanal nije bio na tapetu. Ali, pošto nada umire poslednja, eto, pre neki mesec u Beogradu čovek dužnosnik, ministar za prirodne resurse i još čega i naučnik obelodanio je javno narodu recidiv vizije o prokopavanju kanala i ne samo to, efikasan čovek poradio je na tome bez oklevanja i dogovorio sa Kineskom kompanijom da besplatno urade studiju izvodljivosti i isplativosti ovog poduhvata.

 

U ovoj državi a posebno u Beogradu,  česti su komentari o investitorima graditeljima, sa naglašenim, uglavnom negativnim kontekstom i sa pežorativnim aditivom. Dakle, investuitori su loši (veoma) momci i njima ne treba verovati jer su sa spoljne strane barikade. Oni samo hoće da se obogate, arhitekturu promovišu isključivo profita radi sve u patološkoj želji da pare zgrnu, misli se naravno na račun naroda koji teško živi. Pošto je ovaj stereotip uvrežen i utisnut u svest ljudi predanim radom političara koji su tu našli oslonac da opravdaju neke od svojih neumešnosti a i nisu se ničeg drugog dosetili ili nisu mogli, nije na odmet reći koju reč, ne u odbranu te vrste ljudi već radi razjašnjenja i pojačane statističke argumentacije za kasnije dijaloge na temu, ako ih bude, ili bar da se zna o kome se stvarno radi.

 

8581174863_0941ab85dd_z.jpg

Zabeleženo ovih dana ... užurbano i predano pedalisanje ka horizontu gde obitavaju sreća i obećani prosperitet i evropejstvo ... 

svako upoređivanje i traženje sličnosti sa lokalnom situacijom bi se moglo oceniti kao zlonamerno i nepatri(j)otsko mišljenje ...  

 

 

Beogradski otegnut izgovor zvuči nekako razmaženo i umiljato, kadkad cmoljavo, mada ume kad treba da bude i surov, zajedljiv ili već, zavisno od prilike; taj govor je prepoznatljiv pa se Beograđanin lako uoči među drugim sabesednicima i to se može uzeti kao jedna od odrednica gradskog idnetiteta. Ali, to je samo stereotipan i već pomalo izvikan znak kojim bi se obeležila posebnost Beograda, ima ih mnogo drugih, vidljivih na prvi pogled, javno istaknutih i vizuri dostupnih, nevidljivih  i skrivenih od onog prvog pogleda, izmišljenih po potrebi ne bi li se gradu dodao neki novi plus, i naravno, bezbroj znakova koje sobom nose građani, svako na svoj način i sa temom koja ga se dotiče i da ne bude nesporazuma, ti znaci jesu najvažniji. I da se ne zaboravi, Vrabac je u toj priči nezaobilazan, pozicioniran na visokom mestu hijerarhije indentifikacionih znakova jer je neodoljivo privlačno misliti da ta mala ptičica prezentuje metropolu. Jedinstvo suprotnosti kako reče neki od filozofa, nije mislio svakako na ovaj Beogradski slučaj i vrapca, ali nije nemoguće u slučaju nedovoljnog dokaznog materijala samovoljno i po želji koristiti filozofsku misao i podržati Vrapca. 

 

Priča jedan Beograđanin, neki dan da se čuo sa drugarom što živi kojekuda po Evropi a koji je svratio u Beograd pa da se vide i piju kafu a i kazao mu ne misleći mnogo o tome da drugar nije lokalac već dugo,  onako na brzinu da je super ideja i da viđenje bude u “Ruskom caru” oko jedanaest pre podne mada tamo nije bio od pre koju godinu, Prosto mu se javila reč od pre i drugar kaže ok i posle se javlja i kaže da nije tamo našao tu kafanu već neko italijansko mesto na početku Knez Mihailove i pita gde je sada “Ruski car” pa da ide tamo da čeka. Vidi Beograđanin da je zbrljao stvar, evo dolazim,  čekaj na ćošku i dođe i uđu u to što se zvalo “Ruski car” ali sada nazvano i prekršteno u “Vapiano”.

 

 Izvinite, neoprezno sam izbrisao blog sa svim komentarima ... evo ga opet za čitanje ... Posebno mi je žao sjajnih komentara i još jedno izvinjenje komentatorima !

 

Narodna Skupština diskutuje o zakonu za legalizaciji nelegalno izgrađenih zgrada, ponovo, a činila je to nekoliko puta u ne tako dalekom vremenu. Predhodni zakoni koje je donela nisu ni za crtu pomerili volju nelegalnih graditelja da legalizuju svoje delo graditeljsko pa je i ovog puta kruterijum za legalizovanje spušten, liči kao da ga i nema a izgleda da će država njima da plati pristup legalizaciji i da ih još dodatno stimuliše za učinjenu nepodopštinu, setiće se već kako.

 

Moderator je vratio izbrisani blog sa svim komentarima, da imate sve postove na uvid ... 

Narodna Skupština diskutuje o zakonu za legalizaciji nelegalno izgrađenih zgrada, ponovo, a činila je to nekoliko puta u ne tako dalekom vremenu. Predhodni zakoni koje je donela nisu ni za crtu pomerili volju nelegalnih graditelja da legalizuju svoje delo graditeljsko pa je i ovog puta kruterijum za legalizovanje spušten, liči kao da ga i nema a izgleda da će država njima da plati pristup legalizaciji i da ih još dodatno stimuliše za učinjenu nepodopštinu, setiće se već kako.

Oni što su legalno gradili, plaćali takse, zemljište, vodovod, struju, poreze, projekte, trošili vreme po institucijama čekajući neki put koju godinu ne bi li se dokopali potrebnih dozvola, gledaju zbunjeno i verovatno imaju problem sa kapama jer spadaju zbog ušiju koje rastu na magareći način.

 
2013-03-10 06:32:45
Društvo| Kultura| Moj grad| Život

KAKO NAPRAVITI GRAD ?

Đorđe Bobić RSS / 10.03.2013. u 07:32


Urbanistički plan za novo naselje u Novom Sadu beše tema u CEP-u 1985 godine, vođa je bio arhitekta Braca Gaković pa je da bi to sve bilo kako treba doveo i rašljara iz Zagreba da stavi kuće gde je zdravo tlo. Urađeno je nekoliko uvodnih istraživanja sa ciljem da se  postave predhodna pitanja i predlože mogući odgovori o građenju grada. Učestvovao sam u tom poduhvatu, napravio za tu priliku radne beleške pitajući se kako napraviti grad, i prezentiraću ih bez ispravki, onako kako su pisane te daleke 1985 godine
.

Tako je bilo i onda davno o tome kako se pravi grad a i sada isto u kome ćemo da živimo i da bude lepo unutra pa prvo mora da se smisli grad za nas a ne neki što je bio da se preuzme ili da se izmisli neki sasvim bez veze što ne uzima u obzir nas kakvi smo ...

... ne stidim se baš mnogo od toga kakvi smo i onda za grad treba pre svega entuzijazam i optimizam da se više ne žalimo na ono što smo do sada napravili ajde malo da ostavimo na miru taj Novi Beograd i da energiju koristimo za kreiranje novog možda neće ništa da ispadne ali ako se ne pokuša onda neće ni da bude i mora da ima nade jer ako toga nije onda idemo odmah u majčinu i šta će nam grad i mora inicijativa za to da dođe do arhitekata jer su oduvek to radili i bili odgovorni i piramide su pravili a sada samo moraju da slušaju neke bez veze ...

 

Prolazi polako nepogoda izazvana poplavom aflatoksikovanog mleka pa je nekako ostala po strani Genetski modifikovana hrana (GMO) za koju se tvrdi da je zaslugom vlasti pre svega, građani nebesne otadžbine ne konzumiraju. Samo zdravo i vitaminski bez obzira na procente koji su po Ajnštajnu podložni relativizaciji i to po potrebi dužnosnika kad se vade iz problema u koji se nepromišljeno sami uvaljuju.

Ali budimo realni, GMO se proizvodi iznuđeno, bliži se kraj onog povrća što raste autohtono iz semena bez umešavanja ljudi. Toga roda nije dovoljno, razlog je uvećanje broja zemljana, ima mnogo usta koja ga potražuju pa je nadoknada nedostajuće količine proizvedena sa dodatcima koji ubrzavaju rast, povećavaju količinu i daju veoma lep izgled. Povrće tako poraslo je kao kičicom molovano, čak i oku ugodnije nego što to priroda na svoj starinski i stereotipan način može da priušti ogladneloj planetarnoj populaciji.

 
 

Đorđe Bobić

Đorđe Bobić
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  08.04.2007 VIP izbora:  61 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana