U središtu Beograda je Trg Republike, nekada Pozorišni trg, kao u većini evropskih gradova koji su iz monarhije prešli na republikansku stranu. Određivanje i imenovanje posebno naglašenog mesta u središtu grada nedvosmislena je potvrda da se to republikansko opredeljenje stvarno dogodilo. U okolini trga, u celom gradu i u državi, naravno, republika postoji. Tokom vremena od kada je ustanovljena prolazi kroz razne peripetije i u našim sluđenim okolnostima ipak napreduje sa ciljem da jednom postane i prava demokratska. U Beogradu je to malo pomereno i drugačije, (a šta bi drugo?), jer na Trgu Republike dominira Knez Mihailo, a ne neki republikanac ili bar neki drugačiji simbol koji bi republikansku provinijenciju grada proklamovao i neprekidno opominjao Beograđane i njihove goste u kakvom društvenom uređenju žive. Ali, zatekao se predstavnik monarhije pa je bilo zametno premeštati ga pa je tu i ostao. To je dobro radi kontinuiteta i naglašavanja da mi nismo tek tako, ni iz čega, osvojili pravo da budemo republika. Ipak, Knez, tu stoji i da saopšti da to nije zauvek i da monarhija može da se vrati. Scenografija je spremna za sve okolnosti, a istorija nas uči da je to racionalan pristup.

 

Gost Autor: Prof. dr. Vladimir Macura, arhitekta

Vladinoi pismo upućeno pre dva dana Milici Bogojević-Bobić naslednici autorskih prava na Domu štampe na Trgu Republike koji je projektovao njen  otac Arhitekta Ratomir Bogojević, objavljujem  uz njegovu saglasnost u celini.  

Draga Milice,

Pridružujem se apelu protiv “rekompozicije fasade” Doma štampe koji si poslala.

Jednino što mogu da kažem jeste da je namera prekrajanja Doma štampe SVINJARIJA. Od investitora i nismo nista drugo mogli da očekujemo, to je po pravilu nekulturan svet, jos uvek teško alav na paru, bez osećanja bilo kakve društvene obaveze ili svesti o istoj.

 

Kroz Beograd teku dve reke i on zato ima četiri obale, ali ga je već nekoliko decenija teško privesti njima, posebno tamo na desnu obalu Save i Dunava. Nikako da središnji deo grada dodirne reku, valjda zbog toga što je sa reka i obala odvajkada dolazilo neko zlo, neprijateljske vojske, poplave, podzemne vode, pa se otpor ka obalama utkao u biće ljudi. Primer kako prirodno okruženje generiše genetsku formu. Vekovima unazad tamo su se gradile fortifikacije, privremena pristaništa, pruge, magacini, industrija i ostali za to dragoceno gradsko mesto neprimereni objekti, pa ni nekoliko pokušaja u proteklim decenijama da se to promeni nije urodilo plodom. Ipak, sada je to jedan grad, i Stari Beograd i Novi Beograd i Zemun, a biće i Treći na levoj obali Dunava, prilike su se promenile, ali da bi se obale mogle gledati u oči i da bi zaista bile deo Beograda desna obala će morati da se promeni da bi se tu grad zaista spustio na reku i ogledao se u njoj.

 

Nikada se ne treba opustiti u ovom gradu i pomisliti da se odmaklo ka nekoj uznapredovaloj fazi urbane civilizacije. Jer, da bi se na tom putu napredovalo jedan važan uslov je čuvanje kulturnog nasleđa i briga o vrednostima stvorenih u proteklom vremenu, pre nego smo počeli koračanje unapred. Bilo je do skora pravilo da kretanje unapred izvire iz onog što je stvoreno pre polaska, da bude unapređenje i nastavak dela predhodnika. Tako je bilo odvajkada, sve do danas kada je ovladao lukrativni kriterij naručioca a kome su se pridružili i podržali ga arhitekte i po cenu stavljanja etike esnafa na stranu.

Ovog puta je tema Dom štampe na Trgu Republike čiji je autor Arhitekta Ratomir Bogojević, izgrađen 1961 godine po dobijenoj prvoj nagradi na konkursu iz 1957 godine. Ovom zdanju preti nasilje u skaldu sa turbo varijantom civilizacijskog modela koji je ovde, u Beogradu, na putu da prevlada.

 
2013-06-10 05:13:14
Budućnost| Kultura| Moj grad

Čitanje grada

Đorđe Bobić RSS / 10.06.2013. u 06:13

Beograd je kao otvorena knjiga iz koje se mogu pročitati gradske priče još od nekada, ali se može proniknuti i u ono što sledi. Svaka ulica, zgrada ili neki kvart su poglavlja ili pasusi te knjige gde je zapisano šta tu jeste ili šta je nekad bilo, pa pažljivi čitač, ljubitelj gradske literature, ima priliku da sriče o događajima i promenama koje su mnogi pisci knjige odvajkada zapisivali. A posebno su na ceni oni koji su se trudili da pišu o arhitekturi, jer su arte facti iz te sfere uočljivi, nezaobilazni i dugo traju u gradu. Arhitektonika grada sadrži i emituje informacije o stvaranju gradske matrice i gradskog lika kroz sebe samu u vremenu od kada je grad nastao sve do ovog stanja u sadašnjici.

 

Budućnost je na horizontu, hteli to ili ne, ipak će ona stići a kako će onda to da izgleda po gradu ima da se tek vidi. Sve se naglo menja pa te mene ne zaobilaze ni grad. A i kako bi, grad je oduvek bio središte gde se događala komunikacija, prvo među građanima a potom i sa onima što prihode gradu iz raznih razloga. I onda, na tom mestu, u gradu, okupljeni a potrebiti za komunikacijom koja podrazumeva razmenu mišljenja, pa trgovinu, akcije razne iz kulture, nekulture takođe, političko iskaziivanje, sportska prepucavanja, utucavanje vremena, upoznavanje međusobno iz raznih motiva i ciljeva i moglo bi se nabrajati beskrajno u tom smislu, ali ima i toga gde smisao fali a bez čega taj smisao ne bi valajo. Nedostatak svega toga učinio bi da grada ne bi ni bilo kažu upućeni. To traje još od kada je na onoj raskrsnici nastala pijaca kao gradski iskon. Dakle, odvajkada je komunikacija ubeležena u gradsko biće gde su stasali građani, stvaraoci i prezenteri gradskog života i glumci u toj urbanoj scenografiji.

 

Čitam jutros na vestima Bdevedesetdvojke a po izvoru DOJCE VELE da je:

Izvestilac EP za viznu liberalizaciju Tanja Fajon izjavila da posle leta treba očekivati usvajanje mehanizma za suspenziju bezviznog režima EU s nekim državama.

Posle se vidi iz iste vesti da su te neke države ustvari Srbija i Makedonija i da će se vize ukidati tako što će pojedine članice EU uvoditi vizni režim po sospstvenom htenju. Šuška se o tome već neko vreme jer se preteralo sa azilantima koji tamo hrle zato što im se boravak dok se njihov zahtev ne reši lepo plati u vidu neke socijalne pomoći pa u vreme krize te zemlje počinju da imaju problem a i njihovi građani se izgleda bune jer postoji opasnost od preuzimanja radnih mesta i tako to.

 

Priča o samoinicijativi iz 1984 godine, o tadanjem nerazumevanju i posledicama koje su stigle i do danas   

8813438887_3cfcb35619_m.jpg
 

 Graditeljska samoinicijativa ljudi u Beogradu je postojala oduvek i tako je nekada nastajao grad ali ne samo koji se vidi na razglednicama već i onaj okolo, obeležen naširoko razvijenim naseljima izgrađenim bez saglasnosti nadležnih institucija. Svi pokušaji do sada da se i taj na samoinicijativi graditeljskih pregalaca iznikao urbani arte fact uvede u neki, ma kakav red do sada nisu uspeli. Samoinicijativa, potaknuta potrebama za čije rešavanje ljudi ostavljeni sami sebi ne vide drugo rešenje i dalje deluje i stvara novu urbanu matricu koja se više ne može zanemarivati. Urbanitet i arhitektura koji tako nastaju nameću se svojom masom i brojem kao relevantan učesnik u gradskom miljeu, nameću se i kao novo viđenje arhitektonskog iskaza. Očekuje se da budu priznati, ocenjeni i svrstani u neizostavno potrebno novo poglavlje na stranicama knjige o savremenim urbanim dostignućima metropole.

 

Dostupnost je reč u modi, podrazumeva da svi građani Beograda mogu da pristupe na bilo koje mesto u gradu ili u bilo koju zgradu. Pre svega se misli na Beograđane sa posebnim potrebama ili ljudima koji ne mogu da stignu baš na sva mesta gde su zamislili ili imaju neophodnu potrebu za tim. Nisu to samo invalidi, radi se o starima, mamama sa bebom u kolicima, veoma umornim, čak i ljudima koji mrze ili se plaše penjanja stepenicama i imaju samo jedan nevoljan izbor. Bilo da se radi o javnim pešačkim prostorima ili je u pitanju stambena zgrada, administracija, park, javni saobraćaj, uvek moraju postojati dve alternative koje mogu ponuditi prihvatljivu pristupačnost za sve Beograđane. To je civilazaciski zahtev i norma bez kompromisa koja otvara novu dimenziju u životu ne samo za građane sa posebnim potrebama, već i za one druge koji mogu svuda, jer će dobiti još jednog sagovornika i obogatiti svoju i gradsku komunikaciju.

 

Odnos države prema kulturi je tema koja ne silazi sa štampanih stranica a ima o tome i na televiziji. U tim žalopojkama prve redove zaposedaju uglavnom Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti, filmsko stvaralaštvo, teatri, zaštita spomenika kulture, izdavaštvo i tako bi se moglo još nabrajati a gde državne nadležne institucije, posebno Ministarstvo kulture, ne prate svoje obaveze i ponašaju se nedovojlno odgovorno nanoseći štetu kulturi, mada im je unapređenje kulture obaveza zakonom određena. U toj priči zaboravljeni su dragoceni pregaoci, ali ne manje važni, koji svojim ličnim naporom i delovanjem pokrivaju ogroman prostor realnog kulturnog života i doprinose, možda i više od onih prvih, da kultura opstane i ne potone sasvim. Galerije, male pozorišne scene, ateljei, umetničke radionice i druga mesta gde se stvara autentična kultura i promoviše su zapostavljena i ostavljena da se sama o sebi staraju i snalaze.

 

Đorđe Bobić

Đorđe Bobić
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  08.04.2007 VIP izbora:  61 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana