Beograd na vodi a izgleda po maketi koja kola medijima da će mu deo biti i u vodi.

O ovom zamašnom projektu sam pisao sa namerom da podržim inicijativu koja bi, ako počne da živi u realnom Beogradu, bila ostvarenje višedeceniskog sna Beograđana o stvarnom izlasku Beograda na Savu u prostoru Savskog amfiteatra. Bilo je u tim tekstovima i nekih opaski i dobronamernih zvocanja, šta da se radi, inžinjerska posla, a posebno je naglašeno da ovako kapitalan projekat ne može bez javnosti i anketnog javnog konkursa za urbanističko rešenje najdragocenijeg beogradskog prostora, niti je moguće zanemariti sve dosadanje projekte urađene za prostor Savskog amfiteatra koji jesu kulturna zaostavština nastajala kroz rad više generacija kojima je davana prilika da kažu šta misle o svemu tome i kako vide buduće središte Beograda. Posle je objašnjeno sa visokog mesta da su primedbe i razna drugačija mišljenja i zvocanja oko prezentiranog projekta u medijima moguća ukoliko onaj koji zvoca može da pokaže tri mijljarde nekih para i time se kvalifikuje za diskusiju.

 
2014-02-28 10:12:40
Društvo| Kultura| Moj grad

Čitanje grada

Đorđe Bobić RSS / 28.02.2014. u 11:12

Beograd je kao otvorena knjiga iz koje se mogu pročitati gradske priče još od nekada, ali se može proniknuti i u ono što sledi. Svaka ulica, zgrada ili neki kvart su poglavlja ili pasusi te knjige gde je zapisano šta tu jeste ili šta je nekad bilo, pa pažljivi čitač, ljubitelj gradske literature, ima priliku da sriče o događajima i promenama koje su mnogi pisci knjige odvajkada zapisivali. A posebno su na ceni oni koji su se trudili da pišu o arhitekturi, jer su arte facti iz te sfere uočljivi, nezaobilazni i dugo traju u gradu. Arhitektonika grada sadrži i emituje informacije o stvaranju gradske matrice i gradskog lika kroz sebe samu u vremenu od kada je grad nastao sve do ovog stanja u sadašnjici.

 

Nije vreme za arhitekturu jer ima drugih zauzeća i okupacija pažnje i pameti. Opet su izbori i sve stoji, birokratija se učutala i ne radi svoj posao, čeka šta će u martu biti, hoće li i dalje biti tu u svojim stolicama. Sve je na leru ili su motori ugašeni osim  stranačkih glasnogovornika koji promiču predizborna obećanja kao i uvek opšteg tipa i sasvim nerazumljivih, stereotipa iz već požutelih od stajanja i upotrebe kataloga, ono o boljem životu i napretku koji samo što nije došao, naravno pod uslovom da izaberete baš njih i to govore svi bez izuzetka i stida. Ružičasti predlozi su već viđeni poslednjih dvadesetak godina, nema novih priča, stereotip do stereotipa a onda, predizbornu idilu uznemiriše u Bosni popizdeli građani, eksplodiraše iako nema tamo izbora i rekoše da je dosta tog sranja i da oni hoće nešto sasvim normalno, građanski i bez religije, nacija, visoke politike, hoće državu koja se bavi njima.

 

Ništa novo u pokušajima da se nekako oporavi građevinarstvo. Opet novi predlog zakona o planiranju i izgradnji. Sve dosadanje vlade su to probale putem promena narečenog zakona, uglavnom insistirajući na skraćenju rokova za dobijanje građevinskih dozvola i drugih potrebnih papira, smanjenju rokova u proceduri i u svim dosadanjim predlozima a koji su i usvajani i postajali važeći, to je bilo uzorno određeno i svaki put je rečeno da je problem rešen. Dobro de, skoro rešen

Unatoč tome po nekim, naravno zlonamernim (sic!), reakcijama evropskih posmatrača koji neprekidno prave razne ankete i rangiraju Srbiju uvek pri dnu liste efikasnih u ovoj oblasti, stanje se ne popravlja.

 

Sa obzirom na krizu i nemanje svega i svačega a pravoslavlje zahteva repete dočeka nove godine po arheološkom kalendaru država je savesno i odgovorno i ažurno angažovala čuvenog madjoničara Šarla da obezbedi pučanstvu provijant  za dočekivanje i tako to ... i poručila: ... sretno narode i časna reč biće bolje, do kraja godine a možda i sledeće ili već neke, samo budite strpljivi ... uostalom, ako nama baš ne uspe ... ŠARLO je uvek tu za vas ...

1511126_10201063143772195_867440646_n.jpg

 

Alo ... PPV, nemoj da si takav ... zar ti nisu dovoljni ti tamo dole ... šta ću ja posle, ne umem ništa drugo da radim ... a uostalom, da ti ja kažem ... kraj sveta je blizu,  u to se bar razumem i nema smisla sada menjati ... kasno je za promene ...

 

mob+scan0001.jpg 

 

 

Železnička stanica je mesto gde grad neposredno kominicira sa okruženjem, bliskim i dalekim, sve dokle šine mogu da stignu, čak tamo do velikih voda. U Beogradu ima toga, sa svih strana dopiru koloseci, sve te šine dođu u grad na jedno mesto pa se tako dovoze i odvoze ljudi, roba, ali najvažnije su poruke koje uz ljude i robu putuju, neopažene, ali uvek pouzdano stižu, za njih ne postoji prepreka. Zato su železničke stanice u gradu važne, oko njih se dešavaju razna zbivanja i gradski ritam je živahniji. U blizini stanica grad živi brže nego na drugim mestima, upravo zbog poruka, učestalih poruka, koje donose i odnose vozovi.

 

Zanimljiva je priča o gospođi iz Kragujevca kojoj je skinuto sa bankovnog računa 80.000 dinara radi neplaćenih kazni za parkiranje po nalogu potražioca „Parking servisa“ zbog čega je ona bila jako nervozna i ljutita jer je navodno nisu o tom činu predhodno i na vreme obavestili. Akcenta je u njenom viđenju stvari na neobaveštavanju a krađu koju je izvršila, za te pare je parkirala svoj automobil bar nekoliko stotina puta, ne doživljava kao nešto loše i uopšte je nije stid da o tome javno protestvuje   

U novinama koje su to objavile naslov slučaja je „SKANDALOZNO, NE BIRAJU NAČIN DA NAPLATE KAZNE”.

 

Piše u novinama a ni Tv nije ostala nema da će se dogoditi neka estetska i sugurnosna intervencija na zgradi Generalštaba, onoj lepoti na uglu Kneza Miloša i Nemanjine koju Amerikanci unakaziše 1999 godine. Naime, kaže jedan gospodin u uniformi da će se ukloniti neki delovi urušenog dela zdanja i napraviće se mali skver ispred zdanja posut humusom i zasadiće se neko bilje a biće i bezbednije za prolaznike a oči prolaznika imaće ugodniji prizor. Posle četrnaest godina tu se nešto dešava, neka vreva nastaje. Obratio je najzad vlasnik, Min. vojske i država, pažnju na svoju imovinu i to je ipak za pohvalu mada pomalo zakasnelo i onda, i baš zbog toga, uvek dolazi pitanje o tome šta li ih je baš sada navelo, na početku zime kad građevinskim radovima nije vreme, da oko bace na tu stranu i odluče da potroše 38 miliona dinara na ulepšavanje ruševine i pravljenje mesta za isticanje panoa za promociju njihovih kampanja kako onaj uniformisani gospodin reče.

 

U svakodnevnoj  žurbi i obavljanju dnevnih domaćih zadataka, Beograđani  ne primećuju da su građani istovremeno dva grada. Jednog Beograda u kome su, kojim koračaju, gledaju ga, dodiruju i troše u njemu dodeljeno im vreme, i drugog, Beograda iz njihovih snova, nedohvaćene čežnje i omanute želje, u svakom slučaju potreba čije im zadovoljenje izmiče. Taj drugi, virtuelni Beograd je izgrađen u njihovom intimnom prostoru u koji samo oni imaju pristup, tu nose sliku svog Beograda koji su sami izgradili i ona je savim različita od izmaštanih  gradskih slika koje isto tako imaju svi drugi Beograđani. Zapravo, svaki od dva miliona u gradu nastanjenih, bez obzira na uzrast, veru, pismenost ili opredeljenje ma kakvo, ima svoju sopstvenu i unikatnu sliku i doživljaj grada, i viziju naravno, bezbrojne slike grada Beograđana lebde i sreću se neprekidno u virtuelnom gradskom prostoru.

 

Đorđe Bobić

Đorđe Bobić
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  08.04.2007 VIP izbora:  62 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana