Čubura(1) je iza Hrama Svetog Save na početku beogradskog grebena, gleda pravo ka Kalemegdanu a sa druge strane je Kalenić i Neimarska padina i stekla je status neupitnog kultnog mesta u centru Beograda mada je započela svoje beogradsko žitije kao jedna od periferija. Živeli su tamo građani razni i zanatlije, Beograđani kažu da je bilo i pesnika, slikara, boema, a bile su i kafanice gde se ogovaralo i recitovalo, onda prizemne kuće sa baštom i voćkom uz dvorišnu česmu. To je vremenom nekako iščilelo a da Beograđani iščeznuće nisu na vreme primetili što je inače, da nije tužno, rekli bi osobina Beograđana ali pošto je tužno kad nešto tako lepo odlazi reći će se mana koja se ponavlja odvajkada. I dalje Čuburci, kad su shvatili da im se desila neka nova urbana sredina, uprkos onome šro vide svako jutro žive virtuelnu Čuburu iz svog sećanja koje nekiput poprima mitske mere kad ih navedu da o tome govore. Ali samo kad govore.

Ne mogu da odolim a da ne podelim ovu ideju, a zovu je i plan, sa vama a koju mi je dojavila negde pred zoru jedna roda pre nego je odletela u tople krajeve ...  zabole nju ...  

 

Ovako ja vidim da funkcioniše šef (ma ko to bio a ima tih molera okolo ...) Onog suda kada se nađe u nesaglasiju sa sudijama, logikom, činjenicama u istome tome sudu a koji obnašaju pravne poslove u ime pravde ...  ustvari u ime one 

Arhitekta tegli na leđima svoju arhitekturu i zajedno sa njom odvajkada prolazi, stisnut, nekad lakše a pokatkad uz ogromne napore  i neke gubitke, između ona dva grebena na moru gde obitavaju dva opaka bića o čijem postojanju se saznalo po uvidu u grčku mitologiju. Metafora o neminovnosti izbiranja jednog od ponuđenih zala, sa levog ili desnog grebena, otisnula se širom planete, postala globalna poruka i bez obzira gde se arhitektura stvarala arhitekta se upinjao da prođe ka pučini i tamo iznese svoju viziju što manje okrnjenu i zaplovi ka nekom boljem svetu, naivno verujući da takav svet postoji. Ipak da nije bilo te nade ni ovo što je do sadanjih dana od arhitekture stvoreno ne bi se dogodilo. Arhitekta, kad mu je posle cenjkanja i ispunjenja zadatih uslova bilo dozvoljeno da promine grebene, svojim pregnućem je bogatio kulturni model i doprinosio liku i formi okvira, da se ne kaže scenografiji  u kojoj se istorija događala. 

 

Javilo se neki dan, izmače mi se ispod ruke, drvene bojice se oteše kontroli i bi ovaj stripić a nije bilo nekog suvislog objašnjenja zašto baš tako, možda ništa drugo do da se pokaže da i među pticama ima kojekavih, čisto ornitološka skaska, pura natura i čovek unutra, međutim moj drugar gleda slikice i kaže da sam opet crtao njih, - a koga, bre? pitam zbunjeno a on opet - pa njih, šta se praviš pametan … posle, sedim sam sa sobom i

 

Komšija iz kraja, tu oko Botaničke bašte, priča kako je je ponesen radoznalošću obilazio Evropsko prostranstvo, posetio je prvo Pariz, otišao vozom do Amsterdama, pa autobusom do Kopenhagena i posle je pio pivo u Pragu. Usput, u povratku ka Beogradu prominuo je Frankfurt, Minhen, Beč i Peštu ali i još neke gradove ne manje poznate koji su uvek usput u toj prenaseljenoj Evropi te se ne mogu mimoići, ali mu je bilo smorno da ih sve imenuje i nabraja. Putujući, kaže komšija, gledao je, razgledao, zagledao i ponekad prepoznavao slike gradova sa razglednica, turističkih flajera, slikice sa ekrana kompjutera ili televizora, pamtio je ambijente, atmosferu po ulicama i kafanama, pardon, kafeima i sve mu je to ličilo na opuštenu atmosferu u kojoj se nije osećao strancem. Prepisivao je viđeno u svoju virtuelnu beležnicu da ima o čemu da priča kad se kući vrati.

 Svaka sličnost sa ličnostima  čija imena  vam mogu posle gledanja stripića pasti na pamet je isključena. Ako vam ipak neko ime padne na pamet i dotakne vas, onda je to vaš problem, znači da ovu zajebanciju shvatate za ozbiljno, uzmite jedno pićence i ajde opustite se, sutra će biti neka nova ... Ama ovo su samo španska sela ... ! U Španiji, naravno ... 

 

 

Pisao sam kojekuda o tome nekoliko puta ali moram još jednom, tek da se ne zaboravi.

Na ivici Trga Republike, usred Beograda, između ulica Despota Stefana, Braće Jugovića i Makedonske zatekla se čudna skupina zgrada nastalih u raznim vremenima i tih nekoliko zdanja čine neveliki gradski blok kao zgusnuto, nelepo do uvredljivosti ostrvo u gradskom moru. Uočljiv je, nezaobilazan, pokazuje svoju tužnu golotinju, onu građevinsku, arhitektonsku, prodire u okolinu gušeći je ali je vidljiva i ona nagost iznutra, primitivna, osiona, nekulturna ali istovremeno i tužna, obavijena nemirom zbog nebrige onih koji bi trebalo da bdiju a možda i nije nebriga već nemoć pred silama koje nadiru u grad i osvajaju ga neumoljivo. Urbani arte fact u sred grada jasno i nedvosmisleno pokazuje gde je Beogradski kulturni model stigao, kojim jezikom grad sada govori i šta će mu se desiti ako se ovakav govor u gradu nastavi i neko mu ne stane na put i zapuši usta koja izovarajući svoju mantru kojom zagađuje i unazađuje Beograd.

 Narod se nađe ovde odjedanput obezglavljen a posledice strašne, niti da gleda, niti da diše a usta za reći, popiti i pojesti štogod odoše u bestraga, mišljenje do sada nije preterano upražnjavano pa oko toga bar nije bilo nekog zakeranja.

 

 Nadvila se neka sumorna maglina nad ljudima i dođoše oni da spas potraže i dočeka ih Jedan od zaduženih za narod, prvi u rangu iz koga je iskrilo iskustvo stečeno preturanjem preko glave toliko toga, od radikalnih svetonazora, onda činjenja u levom mišljenju sa predznakom nacionalnog, pa doticanja demokratije u prolazu i najzad dosezanja do uzdržane evropejske provinijencije. Zaista, iako bez glave, narod je instinktom osetio gde treba da priđe i izlaz iz magle zatraži.

Zavapi narod mahanjem ruku pred Jednim od zaduženih jer govor narodu beše uskraćen a on, Jedan odgovoran i preduzetan, obuče baštovansko odelo, zaseja u bašti seme za naglavljivanje obezglavljenih,

Zaista, izgled kuće ili bilo čega, čegrtaljke za decu na primer nema veze kakav je, samo da stvar ima prođu na pijaci ...  dotle je došlo !

 

Praotac je useljavajući se u pećinu i vršeći male, neophodne dorade a posle, tešući grane za onu nastrešnicu na ivici šume koja postade prvi trag o arhitekturi, imao neku ne sasvim jasnu, danas bi rekli podsvesnu, potrebu da učini građevinu pre svega korisnom ali i da to što dela bude i oku ugodno. Estetika u to doba nije bila još uočena i određena nekim pravilima pa Praotac nije  bio svestan njenog postojanja niti njene uloge jer je imao značajnije probleme u vezi opstanka, zadovoljavao se da izgled građevine bude usaglašen sa namenom, funkcionalnim potrebama, mogućnostima koje je nudio alat i upotrebljeni meterijal. Vremenom, nejasan osećaj vizuelne ugodnosti je postajao artikulisan, posebno kada je video komšisku građevinu tu iza brda, uporedio, ustanovio je da komšiska građevina prija gledanju više nego njegova, uočio je i tom prilikom prareferentu vrednost, vratio se do svoje nastrešnice i dopunio je. Posle je pozvao komšiju da vidi učinjeno delo i pradiskusija o ahitekturi je začeta tog praistoriskog predvečerja.