Beograd je evropski grad, otvoren i kreativan. Beograd je na putu da bude takav. Beograd je još uvek daleko. To su najčešće konstatacije kada se govori o gradu u kome živimo I posle mnogo reči na tu temu ipak nije jasno o čemu se zapravo govori. Svakako tema nije samo u domenu urbanizma i arhitekture, nije samo fizičko okruženje, urbani model  koji određuje gde smo mi zapravo sada. Izabrao sam ovu temu za jesenje diskusije, posle mora, Ade ili sedenja kod kuće jer mi se čini da mogu saznati gde je ključ za prihvatljiv odgovor na ovo veoma značajno pitanje.  Ne možemo svakako

Investitori grade grad. Pitanje je da li  je to tačno i da li ova mantra zaista predstavlja osnov od koga polazi naše promišljanje o razvoju grada. Na predhodnim temama u blogu  ovo pitanje je bilo često naglašavano, uglavnom u negativnom kontekstu, investuitori su loši momci i njima ne treba verovati. Hteo bih da o tome pričamo, posebno o njihovoj realnoj ulozi u građenju grada i njihovoj moći da usmeravaju poslove na planiranju Beograda.

Postoje dve vrste investicija i investitora. Prvo je grad Beograda koji iz gradskog budžeta plasira novac u I javno dobro,

Novi sistem bloga pa i nova tema. Park prijateljstva na Novom Beogradu. Ogroman zeleni prostor od hotela Jugoslavija, duž obale Dunava I Save do Brankovog mosta pa do Bulevara Mihaila Pupina. To obuhvata I prostor gde je zgrada Palate Federacije zajedno sa temeljima nekada započete izgradnje Muzeja revolucije.

Mislim da je taj javni prostor velika vrednost Novog Beograda ali sada nedovoljno aktivan I nekaqko otuđen iz matrice grada. Pored Muzeja savremene umetnosti I splavova na rekama nikakvog sadržaja, osim nedovoljno uređenih zelenih površina,  tamo nema I građani,