Pre tri godine i dva meseca objavio sam na mom sajtu tekst  “Narodni muzej u Beogradu … na listi čekanja”, posle je bio prikazan i na sajtu Narodnog Muzeja odakle su ga ubrzo na intervenciju Min. kulture i Visokog saveta za Slobodu mišljenja skinuli. Tekst  je o Narodnom muzeju koji je bio nekoliko godina zatvoren i nije dočekao da se realizuje urađen projekat za njegovu rekonstrukciju a koji je dobio građevinsku dozvolu i bio spreman za izgradnju.

Ima već godina dana kako je žiri u sastavu: Darko Radović, Roberto Simon, Josep Acebillo, Kurt Puchinger, Dragan Đilas, Vladinir Lojanica i Milica Grozdanić, izabrao i proglasio dve jednakovredne Prve nagrade (videti u Att.) i dobiše ih, naravno po jednu, Branislav Redžić i Sou Fudžimoto, na konkursu za urbani lik beogradskog priobalja podno Kalemegdana, tamo oko Kapetanije i Beton hale. Nagrađena su dva projekta sasvim različita u svim aspektima koje arhitektura poznaje, mada je posao žirija da odluči, da stisne petlju i kaže ko je bolje rešio stvar a neodlučnost i svoje dileme nema pravo da ostavlja raspisivaču konkursa.

 

Beograđani kažu da je Beograd njihov grad pa se  može zaključiti da oni, izgovarajući to, misle da su vlasnici grada, što nadalje podrazumeva, ili bi trebalo, da prihvataju prava i obaveze koji iz toga slede. U stvarnosti i pored uverenja o posedovanju, oko tog vlasništva vlada konfuzija i nerazumevanje. Izgleda da Beograđani to "naš" shvataju pre svega samo u granicama svoga stana, a sve okolo, pa i stepenište kojim se do tog stana dospeva, ne doživljavaju kao deo svojine i zato ne osećaju niti snose nikakvu odgovornost ni obavezu, jer ako nije "naše" postoji neko,

 Građani Ovče rumunske narodnosti i neki drugi sa njima koji nisu rumunske narodnosti a koji tu stanuju, osnovali su "Krizni štab za odbranu Ovče" da brane Ovču od Roma iz slama pod Gazelom koje grad Beograd želi da naseli u okolinu Ovče a na gradskom zemljištu. Pozivaju se na kršenje Ustava jer je navodno ugrožena rumunska nacionalna manjina, menja se nacionalni sastav stanovništva a Rumuni tu žive vekovima i da grad želi ovom akcijom da asimiliše Rumune. Nije rečeno ko je asimiltor i šta će oni biti posle asimilacije, možda im se konačno priža prilika da budu Beograđani.

 Beograd je evropski grad, otvoren i kreativan. Beograd je na putu da bude takav. Beograd je još uvek daleko. To su najčešće konstatacije kada se govori o gradu u kome živimo I posle mnogo reči na tu temu ipak nije jasno o čemu se zapravo govori. Svakako tema nije samo u domenu urbanizma i arhitekture, nije samo fizičko okruženje, urbani model  koji određuje gde smo mi zapravo sada. Izabrao sam ovu temu za jesenje diskusije, posle mora, Ade ili sedenja kod kuće jer mi se čini da mogu saznati gde je ključ za prihvatljiv odgovor na ovo veoma značajno pitanje.  Ne možemo svakako

 

Investitori grade grad. Pitanje je da li  je to tačno i da li ova mantra zaista predstavlja osnov od koga polazi naše promišljanje o razvoju grada. Na predhodnim temama u blogu  ovo pitanje je bilo često naglašavano, uglavnom u negativnom kontekstu, investuitori su loši momci i njima ne treba verovati. Hteo bih da o tome pričamo, posebno o njihovoj realnoj ulozi u građenju grada i njihovoj moći da usmeravaju poslove na planiranju Beograda.

Postoje dve vrste investicija i investitora. Prvo je grad Beograda koji iz gradskog budžeta plasira novac u I javno dobro,

 

Novi sistem bloga pa i nova tema. Park prijateljstva na Novom Beogradu. Ogroman zeleni prostor od hotela Jugoslavija, duž obale Dunava I Save do Brankovog mosta pa do Bulevara Mihaila Pupina. To obuhvata I prostor gde je zgrada Palate Federacije zajedno sa temeljima nekada započete izgradnje Muzeja revolucije.

Mislim da je taj javni prostor velika vrednost Novog Beograda ali sada nedovoljno aktivan I nekaqko otuđen iz matrice grada. Pored Muzeja savremene umetnosti I splavova na rekama nikakvog sadržaja, osim nedovoljno uređenih zelenih površina,  tamo nema I građani,